Prva „moja” pozorišna predstava bila je „Loptica Skočica”, deda me je vodio da gledam. Od samog ulaska u zgradu magija pozorišta tako me je snažno ponela da se tog prvog utiska još i danas sećam: biletarnica je bila u obliku velike pečurke! Sa prozorčetom! Kakve li se divne i bajkovite stvari tamo iza dešavaju, kad karte prodaju iz čarobne pečurke… Na kraju ovog teškog, zarobljenog leta ponovo sam se srela sa lopticom skočicom, ali pravom. Na glavnom gradskom trgu njome su se igrali dečak i devojčica, možda malo stariji nego što sam ja bila onda. Mame su sedele na klupi sa strane i prelistavale nešto po svojim mobilnim telefonima.
– Nemoj tako jako da je bacaš! Nemoj jako – negodovao je dečak. Ali loptica je prosto neodoljivo odskakala po kamenim pločama, devojčicu je igra ponela, bacala ju je tamo i ovamo, veseleći se letu loptice, visoko, sve više! Dok nije odskočila na nepredviđenu stranu i hop, hop, hop – otkotrljala se ispod one prevrnute korpe sa cvećem koja od proletos stoji kao neobična dekoracija na trgu. Dečak je pritrčao da spase lopticu, zagledao ispod korpe, može li da je dohvati, ali loptici nije bilo spasa. Ostala je zarobljena u mraku ispod korpe.
– Kad si je tako jako bacala! Mama, mama! – negodovao je dečak, tražeći pomoć. Mame se nisu uzbudile oko loptice, nisu ni primetile njen magičan let koji se završio ovakvim debaklom. – Nemoj da se isprljaš – rekla je jedna mama i prišla da otrese prašinu sa njegovih belih pantalonica.
Kad je nestalo loptice skočice, devojčica je izgubila interes za ovo mesto. Nestrpljivo je skakutala držeći se za majčinu ruku: – Hajdemo, hajdemo! – vikala je u želji da nastave šetnju. Možda tamo negde dalje ima nešto još zanimljivije?
I odoše. A loptica je ostala da čami ispod korpe, u potpunoj neprimećenosti. Sad čekam da radnici „Čistoće”, pred jesenje kiše, odnesu dekoraciju sa trga i oslobode lopticu. Možda će je neko od njih ugledati i odneti kući, svojoj deci. Da tamo, u nekom dvorištu, nastavi čarobni let… Jednom, kad je bila sasvim mala, pitala me je moja ćerka: – Mama, kad ćeš me naučiti da letim? – sa dirljivim poverenjem da ja to zaista mogu… Možete li vi?
