Okruženo jezerima, ribnjacima i plodnim oranicama, Lukino Selo, poznato po izvrsnim povrtarima, mirna je oaza udaljena samo 12 kilometara od grada. Kao i u mnogim drugim selima, sve je manje stanovnika.
U petak oko podneva u glavnoj ulici Maršala Tita nije bilo gotovo nikoga. Tišinu sela remetilo je rušenje kuće u glavnoj ulici, a dosta je i onih prepuštenih zubu vremena koje se još nekako drže.
Janoša Tirija zatekli smo ispred kapije njegovog doma. Priseća se da je nekada Lukino Selo bilo puno života. U školi je bilo duplo više dece, a više nema ni kafana kao nekada, ističe Janoš Tiri. Navodi da su u poslednjih deset godina mnogi su napustili selo.
– Puno mladih je sa mađarskim pasošem otišlo u inostranstvo da rade. Baka u kući prekoputa stanuje sama, sin joj se preselio u Nemačku. U selu postoji i dosta praznih kuća, jer su i cele porodice otišle preko granice – objašnjava naš sagovornik. Nastavlja sa pričom i dok se polako opraštamo sa njim, krećući dalje glavnom ulicom.
BEZ ULAGANjA GODINAMA
Još dvoje meštana i radnica Pošte upućuju na porodicu Bakoš, čini se najaktivnije predstavnike ove seoske zajednice i najveće poljoprivredno gazdinstvo Lukinog Sela.
Porodica Bakoš jedna je od retkih koja se odlučila da ostane na selu. Kako kaže Katica Bakoš, nikada nisu razmišljali o odlasku i decu su vaspitali u tom maniru, a sada tri generacije učestvuju u proizvodnji povrća i cveća. Priseća se da je, kada je nakon udaje došla u selo, u njemu živelo blizu 1.000 stanovnika. Sada ih ima oko 200, od koji je 100 penzionera, navodi naša sagovornica.
– U to vreme skoro svaka kuća bavila se poljoprivredom, a sada postoji samo nekoliko povrtara – kaže Katica.
Najveći problem je to što se u Lukino Selo nije ulagalo godinama, priča naša sagovornica.
– Blizu smo grada, ali tako daleko. Nemamo vodu, plin, kanalizaciju – ništa. Često se priča o neispravnoj zrenjaninskoj vodi, a mi na selu nemamo vodovod uopšte. Obaveze prema državi su nam iste – puno joj dajemo, a gotovo ništa ne dobijemo – objašnjava Katica.
Plan za ulaganja postoji, ali teško se dolazi do sredstava, naglašava Katicin suprug Jožef Bakoš, predsednik Saveta tamošnje Mesne zajednice.
UDRUŽENE TRI GENERACIJE
Članovi ovog domaćinstva trenutno se pripremaju za sezonu cveća koja kreće od 8. marta. Dok u plasteniku sade muškatle, oko njih razigrano trčkara Aron, najmlađi od šestoro unučadi Jožefa i Katice.
– Četvoro unuka su generacija, dobri su đaci, pomažu u poslu i znaju sve da rade – kaže Katica.
Gazdinstvo uvek vodi računa o proširivanju ponude. Uz pomoć donacije fonda mađarske Vlade „Prosperitati” Bakoši su krenuli da proizvode kuvani paradajz. Prošle sezone su za kratko vreme prodali 3.000 litara skuvanih po starom svekrvinom receptu, objašnjava Katica. Dodaje da mušterije koje su u početku uzimale po 10 litara, sada uzimaju 100, zbog čega će, ocenjuje, morati da prošire kapacitete.
PARADAJZ – BREND SELA
Zbog epidemijske situacije manifestacija „Dani paradajza” u Lukinom Selu prošle godine je odložena.
– Prethodni put smo dosta truda uložili u organizaciju. Imali smo 150 gostiju i jako smo zadovoljni kako je sve prošlo. Prošle godine nismo hteli da rizikujemo jer je održavanje bilo neizvesno. Nadam se da će se sastanak poljoprivrednika, tradicionalno kuvanje riblje čorbe, takmičenje za najukusniji kuvani i svež paradajz, održati ove godine, prve subote u septembru – kaže Katica Bakoš.
MOGUĆNOSTI ZA RAZVOJ TURIZMA
Lukino Selo odiše mirom i ima turističkog potencijala. Kako zapažaju naši sagovornici, kuće u selu kupuju i Beograđani i koriste ih kao vikendice.
– Priroda je lepa, a kroz selo preko leta prođe oko 500 biciklista koji idu od grada do Belog Blata. Međutim, put je loš. Potrebno je jako malo uložiti, ali pojedinac ne može ništa da uradi povodom toga – objašnjava Evin Bakoš, sin Katice i Jožefa.
