Petak je, poslednji dan u septembru. Promenljivo je oblačno, ali toplo. Nema još 11 časova. Približavam se Trgu dr Zorana Đinđića gde zatičem Milivoja Putića Putu kako postavlja mikrofon, a potom uključuje gitaru u pojačalo i otvara kutiju, odnosno blagajnu, kako voli da kaže. Nakon prijatnog razgovora za naš list, podesio je svoj zeleni šešir, uzviknuo „Dobar dan Zrenjanine” i počeo da peva. Naš sugrađanin svakog dana uveseljava svoje žitelje, a oni mu uzvrate osmehom i aplauzom. Sa njim često peva supruga Ivana, a zajedno čine profesionalni ulični bend.
Mnogi Putu pamte kao vodiča na Carskoj bari, gde je 20 godina upoznavao posetioce sa najlepšim predelima i stanovnicima ove banatske lepotice. Kako kaže, kada je čuveni specijalni rezervat u januaru pripao drugom upravljaču, svi zaposleni su dobili otkaze i otpremine. Nova okolnost Putu je naterala da se brzo snađe. Rešio je da zarađuje za život tako što će raditi ono što najbolje ume – da peva i svira. U maju mesecu je centar grada postao njegova bina.
Da li ste imali podršku da svirate na ulici i kako se živi od tog posla?
– Dobili smo savet od mog prijatelja muzičara da probamo na ulici jer je video u Novom Sadu kako to rade i da solidno može da se zaradi. Sviramo i po klubovima bar dva puta mesečno, ali od toga ne može da se živi. Kupio sam malo pojačalo koje radi na baterije, vrlo je kvalitetno. Kad sam prvi put izašao na ulicu baš sam se prijatno iznenadio. Prihodi su dosta solidni, ali to sve zavisi od vremenskih uslova. Vrlo sam zadovoljan kako se to razvija, pogotovo što je uvek opuštena svirka. To nam je jedini prihod sada. Radio sam kao tonac preko leta u Gradskoj bašti tokom manifestacije „Banatska bajka”. Povremeno sam angažovan na takvim poslovima. Sarađujem i sa Radmilom Toškov, vlasnicom Salaša Lujza u Belom Blatu. Šta je najčešće na repertoaru?
– Sviramo sve. Na repertoaru se nalaze makedonske, vojvođanske, bosanske pesme, kao i rok, pop, narodne koje mi volimo, evergrin. Ivana peva džez standarde. Izvodimo ono što nam prija, kao na primer Tomu Zdravkovića, Luisa… Uživamo u toj svirci i pružamo dobru emociju.
Kao što smo spomenuli, u centrima Beograda i Novog Sada često možemo videti profesionalne muzičare koje je publika dobro prihvatila. Kako Zrenjaninci reaguju na vašu muziku?
– Budući da volimo to što radimo, naši sugrađani to osete i lepo reaguju što se može videti na društvenim mrežama. Dobijamo ogromne aplauze, svi kažu da smo ulepšali grad i osvežili centar. Zastanu i tapšu, komentarišu, dečica igraju. Prepodne se pokazalo da ima više ljudi nego u popodnevnim časovima. Ujutru dolaze i ljudi sa sela da nešto obave u gradu ili rade ovde, uvek je veća gužva pa je bolja i zarada.
Kolege muzičari i profesori u Muzičkoj školi sa kojima sam svirao u orkestru, Ćirić i Gagić, kažu da su u Novom Sadu imali 10 puta više prihoda kad su svirali na ulici nego u Zrenjaninu. U Beogradu čak 10 puta više nego u Novom Sadu. Tamo je to komercijalnije, ali smo trenutno zadovoljni kako smo se ovde snašli. Ovih dana je to slabije, loši su vremenski uslovi. Takođe je kod nas manja platežna moć pa i to utiče. Razmišljamo da odemo za Novi Sad i da tamo sviramo ponekad. Postoje uslovi, ali to ispunjavamo. Pre 15 godina smo dobili licence, a Ivana je školovani muzičar.
Da li se pripremate za nastup ili se dogovarate na licu mesta šta ćete pevati?
– Nema posebne pripreme. Mi smo uigran tim. Jedno drugom pevamo prateće vokale i dobro se uklapamo. Nema falša ni trunke. Po klubovima smo svirali od 2000. godine u Crnoj Gori, Rumuniji. Svirali smo i na velikim festivalima, ali u proširenom sastavu, ne samo nas dvoje. Zbog čega ste odabrali da svirate na Trgu dr Zorana Đinđića?
– Ovde je velika frekvencija ljudi. Dosta njih prelazi pešački most i kad dolaze iz drugih mesta prolaze ovuda. Tu sviram kad je lepo vreme, dok ću u narednom periodu biti kod Robne kuće pored Sliveta. Subotom sviram na Novoj pijaci. Pričao sam sa gradonačelnikom i rekao je da treba da se donese uredba o uličnim sviračima da bi se poštovao kvalitet.
Muzičku karijeru ste započeli kada ste 1981. godine osnovali kaver rok bend „Jerusalimski pilići”. Tada ste se pojavili na prvoj Zrenjaninskoj gitarijadi. Po čemu ćete je pamtiti?
– Zapravo, započeo sam je još ranije, 1975. godine. Grupa se zvala „Prle i famozni vibratori”. Nas petorica smo je osnovali. Bili smo klinci i to je bio najpopularniji bend Zrenjanina. Skupljali smo se kod „Tekstila”, svirali smo u bloku 45, na Gitarijadi u Melencima. Pola Zrenjanina je nosilo majice sa imenom benda. To je bilo opšte ludilo. Te 1981. smo osnovali „Jerusalimske piliće” i imali smo vrlo zapažene rezultate. U bendu su svirali: Vladimir Linjački Linjak (bubnjar), Zoran Milivojević Buva (basista), Branko Galić Gale (gitarista), Dragoljub Trankulov Trale (vokal) i ja (gitara i vokal). Pamtiću je po pobedi. Ja sam proglašen za najboljeg gitaristu, Dragoljub Trankulov za najboljeg pevača, a bend za najbolji sastav. Devedesetih godina prošlog veka smo napravili bend „Jelena u parku Jura”. Pokojni Marin Berković je osnovao bend i bio je autor pesama. Sa tim bendom smo 1995. godine postali apsolutni pobednici Zaječarske gitarijade. U istoriji te manifestacije smo jedino mi osvojili i nagradu publike i nagradu žirija. Krajem prošle godine ova manifestacija je obnovljena i vi ste nastupali kao bend „Maršal”. Da li je domaća rok scena i dalje jaka ili joj nedostaje žara kao pre četiri decenije?
– Dosta je velika razlika. Onda se više sviralo, mada ima dosta bendova koji mi se sviđaju, kao na primer „Uroš i nejaki”. Rok muzika sada nije u trendu. To je bilo ranije, svi su voleli rokere. Sad je moderan neki novi talas, tehno zvuk. Svako vreme nosi novi stil i to poštujem. Onda su se ljudi više družili, dok se sad to radi preko društvenih mreža. Čim si u društvu, razmenjuju se emocije i iskustva. Čini mi se da je to manje zastupljeno, nadam se da grešim. Ko čini „Maršal”?
– Nas četvorica. To je hard rok bend, za razliku od ovog što sviramo na ulici. Čine ga Zoran Kostovski (bubnjevi), Zoran Mrđa (gitara), Zoran Prodanović (bas) i ja sviram gitaru. I svi pevamo.
„Jerusalimski pilići” su svirali na prvim „Danima piva”. Ove godine ste ponovo zaprašili (u izmenjenom sastavu) na bini, na kojoj vam se pridružio i pevač Dragoljub Trankulov Trale. Kakav je osećaj biti deo tradicije?
– Iako smo svirali svi iz „Maršala”, predstavili smo se kao „Jerusalimski pilići”. Trale je otvorio našu svirku sa četiri pesme. Zadovoljstvo mi je što sam deo takve istorije. Bilo nam je jako zanimljivo na „Danima piva”. Prisetili smo se kako je to bilo pre 37 godina. Mi smo dobro „gruvali”, a publika je znala naše pesme i to nas je mnogo obradovalo. U kakvom sećanju će vam ostati rad na Carskoj bari i taj period života?
– U baš lepom. To mi je bio vrlo lep i zanimnjiv period života. Snimili smo puno emisija tamo. Poslednje snimanje je bilo kad smo glumac Viktor Savić i ja gazili močvare. Bila je i Tamara kad je pripremala emisiju „S Tamarom u akciji”. Hodali smo kroz polu živo blato. Vodio sam i fotografe, išli smo u perlesku baru, snimali smo ptice gde je bilo vrlo nepristupačno. Treba mnogo kondicije za probijanje kroz močvaru. A kad stigneš, onda je veliko zadovoljstvo što vidiš nešto što niko nije. Netaknutu prirodu. Nije mi mnogo žao što ne radim tamo. Ja nisam od onih što pate za nečim, ja nastavim dalje. Ostaje sve u lepom sećanju. Bavim se onim što volim.
Vaš duh je avanturistički. Prepoznatljivi ste po maramama, kožnim pantalonama, prslucima i šeširima.
– Moram imati neki imidž (smeh). I kad sam na bari imam ogrlice od zuba divljih svinja i šešir da bude atraktivno posetiocima. Kad deca dođu na ekskurzije, onda se fotografišu sa mnom i pričamo priče. Svašta sam tamo naučio. Uvek upijam da saznam nešto novo. Čovek stalno nešto uči i zato je život interesantan. Ja sam turizmolog po struci i važno je kako se priča upakuje da bude zanimljiva turistima. Da li biste nešto menjali u životu?
– Ne. Sve što sam hteo, uradio sam. Išao sam na Kubu, Havana je fascinantna. Često ronim po koralnim grebenima. Bio sam na Tajlandu tri godine zaredom, jer mi se najviše dopao. Video sam na severu plemena u kojima žive žene što imaju izdužene vratove od prstenja koje nose. Splavario sam na bambusovim splavovima, jahao slonove, spavali smo na vrhu džungle sa tamošnjim plemenom. A Bangkok je ludilo grad. Zovu ga Njujorkom Azije. Odgovara mi taj mentalitet. Tamo nema nervoze uopšte. To je zemlja osmeha. Ako vide da si nervozan, ne razgovaraju sa tobom. Iako su zakrčeni bulevari, desetina hiljada vozila u zastoju, niko ne trubi. Ako bih birao živeo bih na jugu te zemlje, na moru. Nisam imao želju da ostanem tamo, jer je moja deviza – idi vidi sve i vrati se kući.
Iva Isakov Foto: Fejsbuk „Dani piva” i privatna arhiva
