Jeste li čitali Imrea Madača, dramsku poemu „Čovekova tragedija” (1890, preveo Jovan Jovanović Zmaj)? Ne verujem, to je stil 19. veka, teško i sporo za savremene tviter-čitaoce, a nije, čini mi se, ni u školskoj lektiri. Ali ste, možda, gledali postavku Kokana Mladenovića ovog Madačevog dela u Novosadskom pozorištu (2010) – jarka i brza predstava, odlična Emina Elor, mjuzikl. Madač ispituje – da kažem sasvim ukratko i u najgrubljem – čovekovu slobodnu volju i Luciferove zamke, u mitu i istoriji, jer od početka sveta pa na dalje, jedan za drugim, propadaju svi čovekovi pokušaji da stvori slobodno i srećno društvo, svaki pokušaj izrodio se u svoju suprotnost… A danas, gde smo danas?
Arapsko proleće i razorene zemlje, ratovi i osveta, i beskrajne izbegličke kolone nesrećnih ljudi, bodljikava žica. O Srbiji da i ne govorimo, ožiljak na ožiljak (niko srećan, a niko dovoljan, što bi rekao Njegoš).
I?..
Posle Zmaja, Madača su prevodili i Ida Sabo i Sava Babić. S vremena na vreme, Madač nekako uđe u modu, u našu malu orbitu, zajedno sa pitanjima o čovekovoj slobodi – može li, ume li on sa njom, peva li sloboda „kao što su sužnji pevali o njoj”, gde je to, obećano, slobodno i srećno društvo?
Sećam se postavke Ljubiše Ristića, „Madač, komentari”, u Subotici 1985, četiri sata je trajala, odvijala se na više lokacija, tako reći ceo grad je bio pozornica. Veliki poduhvat, monumentalnost pozorišne dekadencije, i preispitivanje slobode, takođe… Pet godina kasnije, počeo je završni čin jugoslovenske agonije.
