Kada radiš ono u čemu uživaš, vremena uvek ima dovoljno
Veljko Torbica prvi kontakt sa gitarom imao je kada mu je bilo samo deset godina, radeći uz profesora Aleksandra Popovića. U instrument se zaljubio zbog zvuka. Na početku je osvajao nagrade na državnim, a kasnije i na internacionalnim takmičenjima. Iako mu je već na kraju osnovne škole bilo jasno da želi da se posveti muzici. Završio je srednju muzičku školu i gimnaziju, a potom je diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Zorana Krajišnika.
– Malo ko sebe na početku vidi kao muzičara, gitara mi se dopala i sa radošću sam vežbao. To je nešto za šta me nikada nije prošla želja – kaže naš sagovornik.
Uz pomoć Dositejeve stipendije, master studije završio je u Slovačkoj, i tako je ostvario svoje mladalačke ambicije.
– Kod kuće sam imao snimke profesora Jožefa Žapke i slušao sam ih, fascinantno je kako on svira, u njegovoj klasi sam upisao master. Visokoškolsko obrazovanje u Bratislavi je na malo strožijem nivou nego kod nas. Rokovi su egzaktni i moraju da se poštuju. Tamo master traje dve godine i nakon toga se sve završava. Program je malo zahtevniji, ali to mi je baš to bio najveći izazov. Master koncert sam spremao oko šest meseci uz izuzetnog pedagoga, prof. dr Jožefa Žapku – kaže naš sagovornik.
U jednom trenutku razmišljao je da se potpuno okrene takmičarskoj karijeri, međutim, nadmetanja višeg ranga održavaju se u inostranstvu (Nemačka, Francuska, Amerika) za šta je potrebno mnogo novca. Ipak, Veljko misli da to nije jedini put da se dođe do umetnikove satisfakcije.
VEŽBANJE JE NEOPHODNO
Izvođenje je kao profesionalni sport, smatra Torbica. Zbog toga je vežbanje neminovno, bez obzira na muzičko iskustvo. On objašnjava da u zavisnosti od obima programa ne prođe dan da ne trenira manje od četiri sata, a kada su ozbiljnije prilike u pitanju, u pripreme mu oduzmu i do šest sati dnevno. Dogodi se i da ne vežba par dana, ali ističe da kada je muzičar u profesionalnim vodama, to nije veliki problem. Naš sagovornik smatra da u umetnosti ne postoje granice usavršavanja i da će napredak biti konstantan ako se to shvati na samom početku.
– Najteže u svakoj umetnosti je ostati na zemlji i shvatiti da je uspeh čista imaginacija. A kada si mlad, najveći izazov je borba sa egom – kaže naš muzičar.
Kao izvođač Torbica se usavršava tako što posećuje festivale u inostranstvu i kod nas, zbog koncerata, takmičenja i majstorskih kurseva sa velikanima scene, što je, neprocenjivo iskustvo. Ističe „Gitar art“ kao festival koji je jako značajan za njegovu generaciju.
– To je bio veliki deo mog usavršavanja. Značilo mi je što sam mogao da slušam velike, značajne i cenjene ginariste. Najviše sam uživao na izvođenju Pepea Romera 2004. godine, koji je tada svirao dupli koncert – kaže Veljko.
Za svoje nastupe bira program koji mu prija i ističe da uvek vodi računa da on bude šarolik, kako bi se svideo i široj publici.
– Ako uzmem potpuno novo delo, prvo ga pročitam, izdvojim vreme da preslušam neka druga izvođenja, slušam muziku tog perioda na drugim instrumentima i tako ulazim u materiju – objašnjava Torbica.
TALENAT TREBA PODRŽATI
Veljko sada živi u Beogradu, ali već više od pet godina radi u Muzičkoj školi „Josif Marinković“. Priznaje da se, kada se govori iz perspektive muzičara svirača i predavača, uglavnom svi izvođači školuju da postanu profesori, dok su oni koji žele da budu nezavisni umetnici u nezgodnom položaju zbog situacije u kojoj se nalazi kultura. Objašnjava da većina njegovih prijatelja koji su završili klasičnu muziku radi u muzičkim školama, jer u njima i dalje ima prostora za zapošljavanje.
– Zrenjanin ima mnogo divnih mladih umetnika. Poštujem i podržavam entuzijazam svojih kolega i mislim da za jedan ovakav grad imamo lepu muzičku scenu. To su umetnici koji žele da prenesu svoju ljubav publici i mislim da je Zrenjanin na osnovu toga koliko stanovnika ima, zaista mali umetnički grad – kaže naš sagovornik.
Mladi gitarista ističe da je za nekoga ko se bavi pedagoškim radom najbitnije da kod učenika razvije ljubav prema muzici. Bez obzira na to da li će dete postati profesionalni izvođač ili ne, važno je da se poveže sa muzikom i u njoj uživa.
– Profesor je dužan da prati razvoj mladog umetnika i da ga usmerava. Ako otkrijem da devojčica ili dečak zaista ima talenat i razvijen afinitet, polako ga usmeravam ka tome, ali nikada to ne radim na silu. Od svojih profesora sam naučio da je važno da dete zaista želi time da se bavi i da mu je u tome potrebna pomoć pedagoga – objašnjava naš sugrađanin.
BALANS UMA I TELA
Osim što svira gitaru, u slobodno vreme Torbica svoju umetničku stranu neguje kroz fotografiju. Kaže da voli da slika prirodu i da ga najviše zanima ulična fotografija.
– Pošto svakoga dana putujem na posao, beležim trenutke i prikupljam ih kao jednu vrstu dokumenta. Učestvovao sam i na konkursima, a imam i stranicu na kojoj objavljujem fotografije – kaže ovaj umetnik.
Osim toga, ceo život se rekreativno bavi sportom, a jedno vreme trenirao je u atletskom klubu Proleter. I dan danas trči na dužim distancama, polumaratone i maratone, a najveći izazov su mu ultramaratoni.
– Fizička aktivnost je vrlo važna za muzičare. Mnogo sedenja i provođenja vremena u statičnom položaju zahteva od čoveka da na neki drugačiji način opusti um, a sport je na neki način fizička meditacija – objašnjava Veljko.
U narednom periodu fokusiraće se na rad sa decom i na koncerte, ako prilike dozvole. Osim solističkog repertoara, u procesu je oformljenja dua gitara sa kolegom Dušanom Novkovićem, što mu je uvek bila velika želja.
Kada priča o planovima, naš gitarista bi voleo da snimi CD i da se posveti beleženju svojih izvođenja.
– Živimo u multimedijalnom dobu. Iako sam malo staromodan, svestan sam da osim izvođenja, u budućnosti mora da bude zastupljen vizuelni momentat. Ali, pedagoški rad volim i vidim sebe kao profesora do kraja života – zaključuje Torbica.
