Ljudi u Beogradu ne znaju da Perležani nemaju zdravu vodu
U Perlez je došao iz Beograda pre dve godine tražeći mirno mesto za život svoje porodice. Nije očekivao da će ga ovde čekati ekološki problemi nešto složeniji nego u drugim selima.
Naime, sa njegovim dolaskom poklopilo se puštanje u rad fabrike za preradu otpadne plastike. Neprijatni mirisi, buka, zagađen kanal sve su više mučili Perležane, koji su uspeli da alarmiraju lokalne, pokrajinske i državne nadležne organe, probivši se iz margine u kojoj su često zarobljena sela. Za to je, pre svega, zaslužno novoosnovano udruženje građana „Čuvari Perleza”, čiji je jedan od osnivača Ilija Batas Bjelić.
Osnovnu školu završio je u Donjem Milanovcu, a srednju elektrotehničku u Beogradu. Doktorirao je na Elektrotehničkom fakultetu Beogradskog univerziteta 2016. godine. U ovoj obrazovnoj ustanovi radio je kao naučni saradnik, a od 2018. zaposlen je na Institutu tehničkih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Objavio je više od 20 radova u međunarodnim i časopisima od nacionalnog značaja, a njegove oblasti interesovanja su energetsko planiranje, pametne energetske mreže i sistemi, kao i održivi izvori energije.
Istog dana kada je davao intervju za naš list, Ilija Batas Bjelić je u Perlezu iščekivao naučnice koje je pozvao da govore o posledicama i mogućnostima prerade otpade plastike, nastojeći da sugrađanima predoči širu sliku u kojoj je fabrika samo vrh ledenog brega.
Za svoj angažman u lokalnoj zajednici kaže da je bio neodložan.
– To me je sačekalo. Sačekalo je i moje sugrađane, ali oni nisu imali vremena da, pored svih svojih obaveza, još i idu u Zrenjanin i informišu se o novoj fabrici, da prouče njenu ekološku studiju… Dok sam renovirao kuću, taj pogon se gradio i sada je vrlo teško preinačiti odluku o njegovom radu. Ali činjenica je da zaista imamo razloga da sumnjamo da nas on truje i otežava nam živote.
Kako ste izabrali da se doselite baš u ovu sredinu?
– Nisam bio oduševljen životom u gradu, želeo sam da živim u kući sa dvorištem. Tražeći je, Banat mi se učinio zanimljivijim i manje istraženim u poređenju sa, recimo, Sremom, koji mi je delovao previše „načičkano”. Osim toga, kuće su bile jeftinije u Banatu. Odluci da se ovde preselim sa porodicom doprinelo je i to što mi je supruga iz Banata. Ovde uživam u dvorištu, u životinjama, u tome što se može samo izaći i istrčati krug u prirodi. Nema gužve u saobraćaju.
Vikendom se ceo dan provede napolju, sporije se živi, sve je dostupno, tu su pošta, ambulanta, škola. Beograd je na sat vremena, Zrenjanin na pola sata. Dobro je i kupanje u Titelu. Na selo bi dolazilo mnogo više ljudi kada bi se rešili infrastrukturni problemi. Kada bi Perlez imao pijaću vodu, kanalizaciju – a optički intenet već ima. Nema razloga da danas neko živi u centru Beograda. „Čuvari Perleza” su dosta toga postigli za godinu dana postojanja. Osim delovanja zbog fabrike za preradu plastike, podržavate i druge ekološke inicijative u Srbiji, prikupljate PET ambalažu i angažujete se oko rešavanja komunalnih problema u selu, sarađujete sa Crvenim krstom, postavljali ste platforme za gnezda roda…Koliko je ljudi angažovano u Udruženju?
– Možda jeste dosta toga postignuto, ali to nije nikakav uspeh kada se drugi ne takmiče, odnosno angažuju. Voleo bih da imamo od koga da učimo. U našem Udruženju se mnogi samostalno angažuju. Grupa je raznorodna. Od nas 14 osnivača, otprilike 10 je aktivno, a ostali su super aktivni. To je u suštini dovoljno za sada jer imamo akcije na mesečnom nivou. Kako ovdašnja zajednica reaguje na aktivizam? Da li su spremni da se uključe?
– Teško je, naravno. Ljudi su doživljavali da budu iznevereni u raznim situacijama povodom infrastrukturnih projekata. Povratiti poverenje je najvažnije. Treba objasniti kako se i zašto nešto radi i šta se time dobija. Vi u Zrenjaninu to najbolje znate u slučaju pijaće vode. Da li vam je bilo teško da se naviknete na našu vodu? I na to da su ljudi kao pomireni sa sudbinom…
– Nisam ja toliko bitan. Ljudi u Beogradu ne znaju da Perležani nemaju zdravu pijaću vodu. Cela Srbija ne zna da u Banatu nema vode za piće. Zato se stanje ne menja, a druge stvari se predstavljaju kao prioriteti, iako to nisu. Tema Vaše doktorske disertacije jesu održivi energetski sistemi?
– Definišem ih kao energetske sisteme koji zadovoljavaju kriterijume održivosti u smislu da ne emituju previše CO2, da ne troše previše fosilnih goriva, a da koriste što više obnovljivih izvora energije (OIE). Bavio sam se modeliranjem takvih sistema u teoriji, odnosno planiranjem svih mogućih opcija da nikada ne dođe do toga da nemamo energiju, već da raspolažemo najpovoljnijom energijom. To ne znači samo da malo plaćamo za nju, nego i da ona ukupno bude najjeftinija kada se uzmu u obzir životna sredina i njena nabavka. Koji vid OIE je najpogodniji za našu zemlju?
– Nemoguće je izdvojiti nešto. Pokušavam da napravim miks vetroelektrana, solarne energije, bio-mase, pored postojećeg uglja, nafte i gasa koje imamo. Na primer, u Banatu može da bude postavljeno skoro beskonačno vetrenjača. One su ovde postojale pre 150 godina. Pominje se sada i nuklearna energija…
– Nuklearna energija nije nešto što je na stolu u Srbiji. Postoje ljubitelji nuklearne energije, ali to je sada zakonom zabranjeno. Postoje čak i strategije koje vide mogućnost u nuklearnoj energiji, ali ja sam prvenstveno za to da iskoristimo obnovljive potencijale koje imamo. Zelena agenda EU o energetskoj tranziciji podrazumeva dekarbonizaciju industrije, prekid korišćenja fosilnih goriva za transport i energetiku, zatim uvođenje ekološki prihvatljivih izvora energije kako bi se dostigla klimatska neutralnost 2050. To su važni ciljevi, međutim ima mišljenja da je plan suviše ambiciozan, skup, kao i da OIE nisu tako pouzdani?
– To je slojevita kritika EU energetske agende. U zaključcima više od 10 studija koje su prethodile donošenju takvog programa eksplicitno se citira da su svi ti scenariji uvek jeftiniji od onih zasnovanih na fosilnim gorivima. Smem da tvrdim da je svaki obnovljiv scenario jeftiniji od onog baziranog na fosilnim gorivima, dugoročno gledano, što važi i za Srbiju. Druga stvar je u tehničkom smislu kako se prelazak na OIE izvodi, koja je oprema potrebna, šta se može proizvesti, a šta se uvozi.
Naravno, postoji više nivoa skepticizma, pogotovo kada su OIE pojavili. Najveće zamerke su: sunce sija, vetar duva – a šta kada prestane. Ali u novembru prošle godine ispostavilo se da naš energetski sistem nije tako pouzdan kao što smo govorili. Mnogi su tvrdili da se možemo uzdati u snabdevanje gasom, ali se ispostavilo da nije tako. Pokazaće se na kraju da su OIE najpouzdaniji jer su tu, vidljivi su, i u spoljnim rizicima najbezbedniji, iako jesu u tehničkom smislu malo zahtevniji.
Ove godine smo izgubili oko 700 miliona evra zbog problema sa EPS-om, tačnije nemogućnosti da proizvedemo dovoljno struje kada je ona bila veoma skupa. Za taj iznos smo mogli da sagradimo solarne elektrane od 700 megavata, što je mnogo. Prof. Miroslav Lambić iz Zrenjanina se ozbiljno bavio solarnom energetikom, oblašću u kojoj se naši naučnici usavršavaju od šezdesetih godina prošlog veka. Ako je tada bilo moguće, zašto ne bi i danas? Gde stojimo u poređenju sa okolnim zemljama po pitanju energetske tranzicije?
– To je složena interakcija između naučne zajednice, ministarstva, građana, finansijskih institucija i NVO sektora. Srbija nije propustila da propusti mnoge prilike za tranziciju, ali je trenutno najdalje odmakla otkako je krenula ovim putem jer ima solidnu zakonsku podlogu.
Međutim, realizovani su tek neki pilot-projekti za održive izvore energije, poneka foto-naponska ili vetro-elektrana. Zaostajemo za svim okolnim zemljama uzevši u obzir to da po broju stanovnika imamo manje instalisanih foto-naponskih sistema. Recimo, Slovenija ima 15 puta više od nas, kao i Mađarska, Rumunija, čak i Crna Gora. Duboko smo zavaljeni u lagodnu poziciju jeftinih izvora enegije i zavisnosti od uglja i jeftinog gasa. Do juče je tako bilo. Kako smo došli do toga da moramo da uvozimo električnu energiju i da više nema jeftinih energenata? Nadležni kao najčešće uzroke za to navode „više sile”: rat, manjak padavina, niske vodostaje… Mada, i Evropska unija je u krizi? Da li su i za njih uzrok samo „više sile”?
– Otkako je čovek počeo da koristi energente, nikada nije bilo jeftine energije, ali uvek je bilo prilike da se ne plati na mostu, već posle na ćupriji. Naravno da je i EU, a pogotovo Nemačka, imala iskustva u tome šta znači da energiju plaćate „na ćupriji”. Kod nas se plaćanje „na ćupriji” svodi na to da nemamo čist vazduh, da zakopavamo otrov u zemlju, da nema novca za plate u prosveti i nauci, ali da zato imamo „jeftinu” struju. Treba li naša država što pre prestati sa eksploatacijom uglja? Kako gledate na ideju da se najpre modernizuju termoelektrane kako bi bile efikasnije i manje zagađivale, a da se za to vreme razvijaju prihvatljiviji izvori energije?
– To je kao da imate propalu fabriku, pa u nju još malo ulažete da je bolje prodate. Ta priča je bila aktuelna pre 10-20 godina, ali se ispostavilo da bi i dalje zagađenje ostalo značajno. Jedno je da u nekom ograničenom periodu izvučete maksimum iz kapitalne investicije, a drugo da svakih 10 godina kompletno remontujete istog „jugića”.
To nema ekonomske logike, sem za nekoga ko prodaje delove ili za vašeg majstora. Naše najznačajnije elektrane i ceo elektroenergetski sistem jesu građeni domaćinski, ali bez jasne politike i ideje o klimatskim promenama. Ne možete u 21. veku energetiku temeljiti na prevaziđenim tehnologijama 20. veka.
