Deluje teško zamislivo da se danas jedan seoski klub nađe među četiri najbolja u državi, i da godinama bude mesto stasavanja vrhunskih sportista. Pre pola veka to je polazilo za rukom Rukometnom klubu „Hercegovina” koji je Sečanj proslavio u Jugoslaviji. Bile su to zlatne godine ovdašnjeg rukometa. Deceniju kasnije, usledila je dominacija zrenjaninskog „Proletera” – dve titule državnog prvaka, osvojeni pehar vicešampiona Evrope (od 1984. do 1994. godine). Ovih uspeha ne bi bilo bez doprinosa „Hercegovine”, čijih je 12 igrača nosilo boje „Proletera”. Članovi sportskog kolektiva iz Sečnja nastupali su i u mnogim drugim jugoslovenskim prvoligaškim klubovima. Vlado Vukoje, Slobodan Koprivica i Momir Rnić bili su i standardni reprezentativci. Rnić je bio dugogodišnji kapiten državnog tima, osvajač brojnih odličja i rekorder sa 217 nastupa za reprezetnaciju.
Imao je 19 godina kada je sa „Hercegovinom”, te 1974, igrao polufinale Kupa Jugoslavije. Izgubili su od „Crvene zvezde” u Beogradu (27:24). To je do danas ostao najveći uspeh sečanjskog kluba u istoriji dugoj više od sedam decenija. Rnić je proletos bio jedan od inicijatora obeležavanja ovog, pola veka starog podviga.
– To su vremena koja ne mogu da se zaborave. Do ove godine nismo toliko negovali sećanje na čuvenu utakmicu sa „Crvenom zvezdom”. Ovakva druženja postaće tradicija, a već na narednom gosti će nam biti i Zvezdini takmičari protiv kojih smo tada igrali. Sečanj je rukometni brend, a tome je doprinela generacija o kojoj pričamo. Po čemu pamtite „Hercegovinu” i nastupe za ovaj klub? Kako se radilo?
– Čini se da su od početka velika želja i entuzijazam svih nas uticali da Sečanj postane nadaleko poznat kao rukometno selo. Poznato je da nema dvorane u mestu, pa se odavno trenira na betonu. Često smo morali da menjamo i patike i čarape zbog toga, ali to nam nije smetalo da se lepo družimo i igramo rukomet. Odziv na svakom treningu je bio maksimalan. Čak su i radnici i studenti uspevali da se iskombinuju, iako tada nije bilo ovako dobrih puteva i prevoza, ali je bilo želje.
Utakmice su se igrale nedeljom u 10, i to je bio praznik. Dolazilo je celo selo da navija, a svi smo zajedno, posle utakmica, išli u obližnji lokal i slavili pobedu ili lečili tugu zbog poraza. Pamtim to kao divno vreme u kojem su entuzijazam i ljubav prema rukometu preovladavali. Uglavnom je zimi bila pauza od treninga, ali mi ni tada nismo mirovali. Očistili bismo linije od snega i igrali. Nastupali smo u Drugoj ligi što je iziskivalo putovanja do Pirota i drugih udaljenih mesta. I pored toga, tada iz kombija smo izlazili na utakmicu i pobeđivali. Na čemu su počivali uspesi „Hercegovine” i „Proletera”?
– Bilo je skroz drugačije vreme nego danas. Ljubav prema sportu je zamenjivala pare. Čim je novac ušao u sport, izgubio se elan. U današnje vreme čim malo kasni novac, ili neko drugi ponudi veći, menja se sredina, nema više igre iz ljubavi i tu se gubi deo te čari. Sećam se da su svi Sečanjci u „Hercegovini” igrali iz entuzijazma. Treneri su uglavnom bili nastavnici fizičkog, nije tada bilo toliko stručnih seminara i usavršavanja. Ipak su iz te sredine iznikli mnogi dobri rukometaši. Moram da pomenem Slobodana Koprivicu, Nedeljka Vučkovića, Milenka Milićevića, Slobodana Vukoja, Radivoja Milićevića, Dragišu Aleksića, Vladimira Vukoja… Pomenuo bih i rukovodioce i trenere: Andriju Svorcana, Mladena Ilića, Mirka Andića, Veljka Čarliju, Ratka Novčića … Svi oni davali su nemerljiv doprinos da nam obezbede neophodno za putovanja i utakmice. Bili smo veoma srećni kada se dobije nešto novo od opreme. Za sve možemo da budemo zahvalni ljudima u Klubu koji su godinama činili da rukomet u Sečnju bude veoma uspešan. Da li možete da uporedite tadašnje prilike u lokalnom rukometu sa današnjim vremenom?
– Pomenuo sam već da je novac možda pokvario tu sportsku draž. Rukomet je poslednjih godina u našoj zemlji na nižoj grani u odnosu na Evropu i svet. Nadam se da će se i to popraviti narednih godina. U naše vreme svi smo imali svje idole i maštali da budemo kao i oni. Danas mi deluje da ih deca nemaju i da im je glavna vodilja novac koji može da se zaradi od sporta. U takvim okolnostima se brzo i odustaje, a uglavnom se i ne stiče strast prema sportu kao nekada. Kakva je budućnost rukometa u Sečnju?
– Sigurno da imamo potencijala i dece koja mogu da budu perspektivna. Moj cilj će biti da pomognem da se završi dvorana i da se omasovi rad sa mališanima u selu. Trenutno se igra samo fudbal, ali svakako da mora biti veći izbor sportova. Sa halom bismo dobili mnogo, a sigurno da bi tada i „Hercegovina” mogla da traži mesto u mnogo većem rangu takmičenja od Prve lige Vojvodine, gde danas nastupa.
