Pre šest ili sedam decenija bilo je nezamislivo, posebno u seoskim sredinama, organizovati poljoprivrednu proizvodnju bez zemljoradničkih zadruga. One su bile stožer razvoja ruralnih krajeva. Na nesreću, krajem prošlog i početkom ovog veka u vremenu privredne i društvene tranzicije, zadruge su nestajale. Njihova imovina je postala predmet mnogobrojnih zakonskih i drugih sporenja, što je značajno uticalo na ukupnu poslovnu i demografsku strukturu svakog sela u Srbiji. Uostalom, podatak da je u tom periodu nestalo oko hiljadu seoskih sredina najslikovitije govori o kakvom je društvenom i državnom problemu reč.
Erozija je delom zaustavljena 2015. godine kada je donet Zakon o zemljoradničkim zadrugama. Danas u okviru Zadružnog saveza Vojvodine (ZSV) udruženo posluje 440 ovakvih kolektiva.
Predsednica Saveza je mr Jelena Nestorov Bizonj, prva žena na ovoj funkciji, na koju je stupila prošle godine. Jelena je „zrenjaninske gore list”. Ovde je završila Osnovnu školu „Servo Mihalj” i Ekonomsko trgovinsku školu „Jovan Trajković”. Diplomirala je na agro-ekonomskom smeru Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu. U ZSV-u je zaposlena gotovo četvrt veka. Dala je značajan doprinos da se situacija poslednjih godina u vojvođanskom zadrugarstvu izmeni.
– Ova oblast ima tradiciju dužu od jednog veka i bila je prava šteta što je u jednom trenutku došla na ivicu nestajanja. Na svu sreću, ovaj problem je i naša država nedavno prepoznala, pruživši veliku pomoć za očuvanje postojeće, ali i za povraćaj nekadašnje zadružne imovine. Verovatno nije bilo lako vratiti poverenje u ovakav vid udruživanja koji je pod naletom značajnih privrednih promena prvi bio na udaru?
– Koristili smo iskustva drugih, pre svega iz Slovenije, Mađarske i drugih zemalja koje su prošle ovakve periode. Moram da odam posebno veliko priznanje mom prethodniku Radoslavu Jovanovu, koji nas je prošle godine napustio. Velikom upornošću stvorili smo koncept zadružnog udruživanja koji je brzo počeo da daje konkretne rezultate. Tu je stigla i državna podrška, zatim Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, a pridružili su se i Pokrajinska vlada, Privredna komora Vojvodine, lokalne samouprave. Danas je naš Savez respektabilni privredni činilac. Sve je zapaženije vaše prisustvo na sajmovima, tu je i međunarodna saradnja, razne aktivnosti od Žetelačkog dana, Dana voćara, Škole za mlade zadrugare…
– Dosta je planova i projekata pred nama. Ukazujemo na trenutnu situaciju i probleme u ovoj oblasti: cenovnu politiku gotovih proizvoda, mehanizatorskih usluga… Širimo međunarodnu saradnju, tražimo mogućnosti većeg i složenijeg zadružnog udruživanja. Sa ministarstvom za razvoj sela imamo svih ovih godina sjajnu saradnju. Na osnovu analiza koje Savez sprovodi sa svojim zadrugarima, pokazalo se da se oni i dalje najviše interesuju za obnovu mehanizacije (čak 64 odsto), dok je na drugom mestu izgradnja skladišnih kapaciteta. Nedavno ste na drugoj Letnjoj školi mladih zadrugara istakli dobar primer iz Srednjeg Banata, zbog čega?
– Zato što je prepoznat trenutak da je udruživanje jedina mogućnost opstanka i budućeg razvoja, kako njih samih, tako i sredina u kojima rade. Imamo zaista niz značajnih zadruga u Vojvodini, ali uvek ističemo „Mrkšićeve salaše” iz Srpskog Itebeja sa zatvorenim ciklusom proizvodnje „od njive do trpeze”. Ne samo da iz ovog sela mladi ljudi ne odlaze, već ovde dolaze da rade i ostanu. Upravo se za to zalažemo sa velikim brojem stručnjaka iz raznih oblasti bez kojih ne bi bilo ni ovakvih rezultata.
