Sama pomisao da je u Jadranskom moru postojalo ostrvo i izolovani sistem najstrašnije psiho-fizičke torture, ledi krv u žilama. Mnogi su na tom suvom, nepristupačnom i kamenitom tlu ostavili svoje kosti. Retkima, sudbina je dala priliku da prežive i ispričaju šta se tamo događalo.
Jedan od njih je i vojni ekspert Dragoljub Jovanović, generalštabni oficir srpske kraljevske vojske i brat narodnog heroja Žikice Jovanovića Španca. Njegovi golootočki memoari neuporedivo su svedočanstvo o tamošnjim strahotama. Dvotomno delo „Muzej živih ljudi” oživeo je Jovica Jašin, osnivač „Pozorišta jednog glumca”, kroz istoimenu monodramu. Kako je za naš list ispričao, ideju je dobio proučavajući obimnu literaturu koja se bavi ovom tematikom. Reč je o najzahtevnijoj ulozi sa kojom se „uhvatio u koštac”.
PREDSTAVA ZA SVE GENERACIJE
– Iščitavao sam mnoge knjige i svaki trag me je vodio ka Dragoljubu Jovanoviću i njegovom delu. Nisam znao mnogo, ali sam pretpostavio o čemu se radi. Jedva sam uspeo da ga pronađem, jer ga nije bilo u našoj Biblioteci. Jovanović ne opisuje samo Goli otok, nego i svoje „putovanje” (1949-1955) od Banjice gde je uhapšen, do Gradiške i Bileće. Knjiga mi se dopala, nije čisto dokumentarna, već je esej i kritika svega što se tada dešavalo. Govori o dilemama i postavlja pitanja. Nudi jednu slojevitost koju svaka predstava treba da ima. Obiluje pratećim tekstovima. Iskoristili smo ih kako bi njeno tkivo bilo bogatije – ispričao je Jašin.
Naš sagovornik se nada da će predstava biti interesantna svakome ko je pogleda. Premijera je zakazana za 29. mart na sceni „Todor Manojlović” Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Namenjena je mladima, koji ništa ili veoma malo znaju, ali i starijima koji dosta toga pamte. Sa druge strane, veli glumac, sve je manje onih koji su tamo bili, te bi bilo lepo da je pogledaju i njihovi potomci.
Jašin ovaj poduhvat nije mogao da izvede sam. Obratio se prijateljima, te su se skupa latili teškog i zahtevnog posla.
MRAČNA STRANA ČOVEČANSTVA
Dramatizaciju je uradio Goran Ibrajter iza kojeg je decenijsko teatarsko iskustvo. Smatra da je Goli otok jedna od tamnih mrlja naše istorije o kojoj se dugo i teško ćutalo.
– Najhrabriji su progovorili tek tri, četiri decenije nakon samog zbivanja. Najjednostavnije rečeno, u pitanju je obračun među komunistima, sledbenicima tvrde, staljinističke struje i onima koji su se opredelili za socijalizam sa ljudskim likom. Dragoljub Jovanović spada u red onih koji su morali progovoriti. Njegovo delo, pretočeno u monodramu, ako je treba žanrovski odrediti, nalazi se u prostoru između prozne literature i dokumentarno-istorijskog zapisa – kazao je Ibrajter.
Prema njegovim rečima, ova knjiga ne zalazi toliko u ideološka razmatranja i rasprave ko je u pravu. Jovanović fokus stavlja na ljudsku dimenziju čitavog zbivanja. Njega zanima pre svega ko je u paklu Golog otoka sačuvao obraz i čovečnost, a ko se pokazao kao zlikovac i nečovek.
– Nisam od onih koji smatraju da je ovo tema koju treba odložiti u fascikle. Svestan sam da koncepcijske rasprave o oblicima socijalizma malo koga danas dotiču, osim ljudi u stručnim krugovima. Goli otok pažnju zaslužuje kao metafora, kao jedan od pojavnih oblika one mračne strane čoveka i čovečanstva. A kako drugačije sagledati pojavu da se na gulag reaguje gulagom? U tom kontekstu ima smisla baviti se ovim fenomenom i danas, jer nas se tiče. Da nam se nešto slično ne ponovi i da ne budemo ponavljači kod prilježne učiteljice istorije – rekao je Ibrajter.
Muziku je napisao Vladimir Agić Aga.
GLEDIŠTE ISTORIJE
Reditelj Ljuboslav Majera prisetio se pokojnog oca, Ivana Majere, takođe golootočanina. Zahvalan mu je što je kroz ćutanje svojim sinovima prozborio nekoliko reči koje je zapamtio. Postale su tri replike koje je dodao. Kako je rekao, morao je, bez ičijeg odobrenja, da ih ukomponuje u ovaj omaž posvećen stradalnicima svih vremena.
Istoričar dr Milan Micić podsetio je da je 1948. bila godina velike ljudske drame i stradanja. Prema viđenju kapitalističkog sveta, dodaje naš sagovornik, bila je početak oblikovanja Titove Jugoslavije kao antisovjetske države isturene prema svetu komunizma po modelu Sovjeta.
– To je vreme kada su se otvarala pitanja odbrane komunističkih uverenja, a reč izdaja čula se na obe strane. Period je kolektivnog straha od staljinističkih metoda. Primenjivala ih je jugoslovenska država pozivajući se na odbranu od staljinizma. Doušništvo je bilo česta pojava i njime su uništavane ljudske sudbine – objasnio je Micić.
