Nagrada „Dimitrije Bašičević Mangelos” namenjena vizuelnim umetnicima za osoben i izvanredan višegodišnji umetnički rad koji podrazumeva zaokruženo kritičko i estetsko promišljanje i realizaciju ostvarenu u kontinuitetu, prošle godine dodeljena je Nadeždi Kirćanski, doktorantkinji beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, rođenoj Zrenjaninki, čiji bi status veze sa rodnim gradom na Fejsbuku glasio: „it’s complicated” (komplikovano je). Nije slučajno naveden primer sa društvene mreže jer se Nadeždino stvaralaštvo dotiče i virtuelnog sveta – na primer kako se u njemu odvija tradicija pogrebnih običaja, što je bila tema njene master izložbe „#RIP”.
Ona se pored toga putem instalacija, skulptura i crteža bavi i upotrebom savremenog jezika, kao i zahtevima koji je postavljaju pred mlade da moraju biti „operativni ekonomski subjekti”. Mlada umetnica je do sada realizovala preko 20 grupnih i četiri samostalne izložbe, a dobila je i nagradu „Sreten Stojanović, profesor ALU” za 2017. godinu kao i pohvalu za crtež Fonda Vladimir Veličković.
Priznanje „Mangelos” donelo je Nadeždi Kirćanski osmonedeljni studijski boravak u Njujorku prošle jeseni, o kojem je nedavno govorila u Narodnom muzeju Zrenjanin. Na njeno predavanje došlo je mnogo prijatelja koji su želeli da joj čestitaju, a Nadežda je izdvojila vremena i za intervju za naš list. Baš kada je počela da objašnjava kako podržava sleng i mlade koji su često pod pritiskom zbog toga šta rade, naišao je jedan njen poznanik sa dobronamernim savetom.
– Kao stariji moram da ti kažem, trebalo bi manje da pušiš…
– Upravo o tome pričam – nasmejala se Nadežda i nastavila. – Imala sam utisak da se i u školi i u porodici često insistira na formi, a ne na sadržaju. Bili smo strašno opterećeni time kako se izražavamo, šta nosimo, kako doživljavamo zabavu i koje sadržaje pratimo. Taj pritisak „adekvatnog vaspitanja” samo je jedan od mnogih uz koje mlađe generacije odrastaju, a koji u svojoj suštini potiče iz nepoverenja starijih u naš jezik i metode opstanka.
Zahvaljujući boravku u Njujorku naučila si da posmatraš svoju karijeru iz druge perspektive?
– Ovde smo zarobljeni i upućeni samo na Beograd jer je sve centralizovano i mala je kulturna zajednica. Bitno je da se izmestiš kako bi razumeo sopstvenu poziciju. U inostranstvu si uvek „the other” (drugi) i treba biti obazriv. Mislim da su umetnici iz problematičnih delova sveta neka vrsta egzotike u kulturno-umetničkim krugovima i treba promisliti da li tako želiš da budeš posmatran, kao i da li postoji drugi način na koji možeš biti uvažen, s obzirom na to da u većini slučajeva umetnički rad upije iskustvo života sredine u kojoj nastaje. Takođe, potpuno drugačije sam objašnjavala svoju instalaciju „nista spec 1.0” tamo i ovde jer, na primer, u Americi nije prepoznatljiva estetika zdravstvene ustanove na koju sam u svom radu računala kao očiglednu. Tamo je privatizovano zdravstvo, bolnice izgledaju kao saloni lepote i nema grča u enterijeru koji se ovde oseća u ruiniranoj bolnici, domovima zdravlja. Morala sam da im objasnim da je meni svetlozelena „zdravstvenaustanova” boja.
Obrazloženje za nagradu Mangelos jeste velika društvena angažovanost tvog rada.
– Rad je onoliko angažovan koliko zadire u nešto što je aktuelno i pokušava da ga osvetli kao relevantno. Mislim da se angažovanost u mom nagrađenom radu čita kroz dojam sopstvenog tela u klaustrofobičnom prostoru instalacije koji odgovara realnom osećaju u zdravstvenim ustanovama.
Koji su ti utisci o Zrenjaninu kada uspeš da dođeš?
– Ne znam. Malo sam se i posvađala sa Zrenjaninom i nekako sam glavom bez obzira pobegla u Beograd posle srednje škole. Tada sam imala utisak da živim u pluskvamperfektu. Možda zato jer je naš grad dosta propatio od raspada Jugoslavije i taj resantiman se i dalje oseća. Sa druge strane, čitava kulturna politika je u momentu mog sazrevanja bila na niskom nivou. Prvo sam imala utisak da je to tako jer nisam dovoljno elokventna da upijem te sadržaje, a vremenom mi je postalo jasno da oni ne korespondiraju sa sadašnjim trenutkom – savremene prakse nisu bile zastupljene. Takođe, druge, neinstitucionalne mehanizme uključivanja u kulturni život mogla sam da vidim tek u Beogradu. U Zrenjaninu imamo puno potencijala koji ne zavisi samo od novca. Bogatstvo Zrenjanina su srednje škole, a većina mladih ode negde drugde na usavršavanje. Važno je naći sadržaj koji će da ih zadrži, privuče i uvuče u ovdašnji kulturni život.
POLUIMAGINARNI PROSTOR ČEKANJA
Instalaciju „nista spec 1.0”, kojom se predstavila u finalu „Mangelosa”, Nadežda Kirćanski je osmislila kao bolničku čekaonicu. – Kreirala sam poluimaginarni prostor čekanja, koji sam sprovela kroz ambijent. Jedan od najvećih problema sa kojima se susrećemo jeste neizvesnost oko zdravlja. Kreirala sam klaustrofobičan prostor sa sedištima koja okružuju biljku koja se kod nas naziva „drvo života” (juka). Nazivom „nista spec 1.0” htela sam da targetiram žargonski jezik mladih i da ga uporedim sa pritiscima koje svakodnevno trpimo. Pored toga, ambijent je odisao mirisom joda i alkohola, dok su na zeleno-plavim zidovima bile foto-projekcije bolničkog šaltera i zatvorenih vrata ordinacije. Posetioci su se u tom prostoru kretali cirkularno kao da su u čekaonici – objašnjava mlada umetnica.
BORAVAK U NjUJORKU PRILIKA ZA UMREŽAVANjE
Nadežda Kirćanski je dva meseca boravila u rezidencijalnom centru za umetnike i kustose u Bruklinu. Zahvaljuje se organizaciji „Rezdensi anlimitid”(Residency Unlimited) i fondu „Trust za uzajamno razumevanje” (Trust For Mutual Understanding) koji su joj omogućili odlazak. Zahvaljuje i Gradu Zrenjaninu za značajnu podršku. – U Njujorku smo imali sastanke sa umetnicima, kustostima, istoričarima, teoretičarima umetnosti, što je bila sjajna prilika da se povežemo sa akterima tamošnje scene. Tamo se nikada ne osećaš kao stranac, ne priča se savršen engleski – polovina ljudi govori samo španski i draga mi je bila ta nonšalantna atmosfera. Tokom boravka u Americi sam se, između ostalog, bavila svakodnevnom komunikacijom – svi pitaju „kako si” (how are you), pri čemu nema dijaloga. Jednom su me u marketu pitali i krenula sam da objašnjavam kako sam, što je bilo bizarno jer su se ljudi samo okrenuli i nestali. Mislim da je Njujork idealno mesto za ambiciozne ljude jer je brz i skup grad, pa moraš obavljati nekoliko poslova i biti rastrzan na više strana. Za socijalizaciju ostaje minimalno vremena – taman za „how are you”. Inače postoji nekoliko frakcija umetničke scene Njujorka, koliko sam uspela da lociram za kratko vreme. Nisam preterano bila oduševljena repertoarom koji mahom vlada Menhetnom jer je to mašinerija kroz koju se samo obrće kapital, ali su me oduševili skriveni alternativni prostori.
