Nekada su čitave porodice u Banatu imale „špicname”, odnosno nadimak, pa se znalo čiji si. To je bilo kao drugo prezime. Ako u nekom mestu ima puno kuća sa istim prezimenom, onda nadimak bliže određuje iz koje su familije. Tako su razlikuju Popovi koji su Beljini, a postoje i Loginovi, Cvejini, Učiteljevi. U Novom Miloševu jedna porodica bila je poznata kao „Krompirovi”, a u Zrenjaninu Kozlovački i danas imaju nadimak „Kajgana”. Stanisavljeve iz Taraša zovu Burini. Ovaj raspostranjeni običaj omogućavao je da se ljudi međusobno razlikuju.
– Svaki špicnamet ima svoju priču kako je nastao. Porodica koja ga nosi, nosi ga sa ponosom i sa zadovoljstvom predstavlja i najčešće ide uz prezime. Takođe, prenosi se generacijama, sa kolena na koleno, kao jedan vid nematerijalnog kulturnog nasleđa karakterističan za Vojvodinu, a pretežno samo za Banat.
Sam naziv proizilazi iz nemačke reči „spitzname” što je lokalno stanovništvo izgovaralo, opet, na svoj način. Ako bi se malo bolje osvrnuli na sam nastanak svakog „špicnameta” možemo zaključiti da nam ono nešto govori o onima koja ga nose – ispričao nam je Strahinja Popov, predsednik KUD Bašaid koji proučava ovu temu.
SVE PO ZASLUZI
Kako su familije dobijale nadimke nekad je očigledno iz samog naziva: Čorbini, Kolačovi, Poparini, Vrapcovi, Ćurkovi, Čobanovi, Crkvenjakovi, Čenejci. Neki imaju veze sa jelom ili životinjama, drugi sa osobinama, zanimanjima ili su vezani za mesto i poreklo imenovanog. O svemu ovome zapisao je zanimljive redove i književnik Radovan Vlahović. Njegova porodica u Novom Miloševu živi preko 260 godina i takođe ima svoj nadimak.
– Moje pretke je kroz sve minule godine odlikovala gostoljubivost, radišnost i čovekoljublje. Svako od njih je imao po neki svoj san kojim je želeo da se potvrdi kao čovek među ljudima i kao kreativno i duhovno biće. Moji preci se ne mogu dičiti nekim ratničkim zaslugama, jer nisu bili od Boga dati za ratovanje, već za umovanje. Naš nadimak ovde u selu je Kaljugini, a dobili smo ga po pretku Jevremu koji je, pored paoršaga kojim je hranio porodicu, bio i vidar.
Bolesne ljude je lečio blatom, tako što ih je vodio na svoju njivu, gde je bila dolja, i gde je uvek bilo blata i vode, i u tu kaljugu je stavljao ljude, po letnjem vremenu, da se kupaju i kaljužaju kako bi se izlečili od raznih bolesti. Otuda nadimak. Taj porodični san i to umeće, veština i Božiji dar da se ljudi leče, genetski se preneo na mene i moju porodicu, samo što mi ne lečimo ljude blatom, već lepom rečju, literaturom i umetnošću – napisao je Vlahović.
PEGINI, PRPINI, KUPUSOVI…
Kažu da je selo Bašaid, koje se atarom graniči sa Melencima i Novim Bečejom, najpoznatije po porodičnim nadimcima. Neki od njih su: Lončarevi, Pegini, Češagijini, Perperovi, Prpini, Kupusovi, Torbarovi, Šucini. Ti nazivi su i sad u upotrebi.
– Znam za jednu familiju, iako se preziva Ćirić, špicnamet im je bio „Ubavkići”, jer su se nastanili u našem selu došavši sa Uba. Takođe, još jedan zanimljiv nadimak je „Šacikini”, a njegov nastanak se vezuje za anegdotu. Naime, kad je jednom dedi, koji se pijan vraćao iz kafane, pala šubara sa glave, on je mislio da mu se pred nogama nalazi mačka, pa ju je gurao nogom i vikao na nju – ,,Šic, šic, šic!” i od tad mu ostade taj nadimak – objasnio je Strahinja Popov.
Porodica Kiurski iz Bašaida dobila je isto neobičan nadimak. Njihovo špicname je Brazdušini. Tu su i: Kurtać, Šengin, Krmačica, Kukureca, Vrabac, Kiraj.
– Bašaidci su specifični zbog svojih nadimaka. Moja familija ima dva. Bajkošovi je prvi, ali ne znamo poreklo. Drugi je Jovančićevi, kao mali Jovan. Nastao je kad je jednom prilikom moj stric na nekom slavlju ustao da se veseli. Pored je bio jedan čovek poprilično krupniji od njega. Taj gospodin je rekao: ‘Ja sam Jovan’, a moj stric je uzviknuo: ‘I ja sam Jovan!’ Tada mu je ovaj uzvratio: „Ne, ti nisi Jovan, ti si mali Jova, Jovančić”. I tako nastade nadimak moje porodice – ispričao je Strahinja.
OD KANZASA DO BAMBIJA
Danas se nadimci vezuju samo za ličnost jedne osobe, odnosno njeno ime. Najpoznatiji su oni javnih ličnosti. Đaci i dalje vole da daju nadimke svojim profesorima. „Bakuta” kada je pred penziju, „Baba žvaka” za nastavnike koji kažnjavaju učenike koji žvaću žvake.
Poznat je svima i nadimak Janoša Vajsa, zrenjaninske legende i pred kraj života klošara. Njega su mladi prozvali Kanzas jer je obožavao vesterne. Uvek bi usred projekcije ustajao i uzvikivao „Šest puta te upucam”, dok se uživljavao u scene filma. Fudbalera Zorana Tošića svi znaju kao Bambi, a dobio ga je kao osmogodišnjak na bazenu u Zrenjaninu.
– Došao sam sa duplom plazmom, bio sam dosta sitniji od ostalih. Jedan od saigrača je rekao „Od sada ćemo te zvati Bambi”, i stvarno sam ostao Bambi. Više ljudi me zna po tom nadimku – objasnio je svojevremno poreklo svog nadimka fudbaler Tošić.
Miroslava Pudar Foto: strahinja popov i arhiva lista „Zrenjanin”
PREPOZNAVANJE PO NADIMKU
Nekadašnji rukometaš, a danas trener Momir Rnić, poznatiji je u Zrenjaninu kao Čape. Kako je svojevremeno ispričao, nadimak je dobio jer je voleo sport i uvek se borio za loptu, „čapao” ju je od protivnika.
Evo još nekih nadimaka naših sugrađana, koji su češće u upotrebi nego imena. Aleksandra Jankovića, frontmena „Instant Karme”, znaju kao Lenona, muzičara Vladimira Stojkovića kao Coku, Borislava Nuhanovića kao Bobicu. Dalibor Micić poznat je kao Guliver, Goran Petrov ima nadimak Šlog, glumac Dragan Đorđević je Gedža, a sin Ivan Đorđević je Džudi. Tu je i lutkar Jovan Caran, alijas Denis. Osnivač kluba „Cepelin” Ištvan Siveri u javnosti je češće pominjan kao Pišta Cepelin. Slične nadimke dobili su i Duško Malbaški (Dule Cepelin) i njegov drug Veselin (Vesa Cepelin). Tu je i fudbalski žongler i animator Slavko Anđelov (Slive). Nabrajanju nikad kraja.
