U svojoj bogatoj istoriji Zrenjanin, nekadašnji Petrovgrad i Veliki Bečkerek, iznedrio je brojne znamenite ljude čiji je doprinos društvenom životu nemerljiv. Po mnogima su nazvane su ulice, škole, bolnice, nagrade, a njihova zaostavština pohranjena je u spomen-kućama i legatima. Jednoj ličnosti pošlo je za rukom da poveže sve ustanove kulture u gradu na obalama Begeja. Reč je o Todoru Manojloviću, književniku, esejisti, izrazitom dramskom, likovnom i pozorišnom kritičaru. Svojim delom „Centrifugalni igrač” iz 1930. postavio je temelje moderne srpske drame, ali bio i mnogo više od toga…
Dr Dragana Sabovljev, bibliotekar savetnik, najviše naučno zvanje stekla je upravo proučavajući njegovu bibliografiju. Podsetila je da je rođen u Velikom Bečkereku, 17. februara 1883, u viđenijoj porodici advokata dr Nikole Manojlovića i njegove žene Sofije. Familija njegovih roditelja, dodaje Sabovljev, bila je brojna, srpska po poreklu, ali su u njene salone dolazili gosti iz cele Austro-ugarske. U kući su se, kao maternji, govorili i nemački i mađarski jezik.
IZ VELIKOG BEČKEREKA U EVROPU
– Sudbinu Todora Manojlovića odredila je tragična okolnost da su mu roditelji umrli gotovo istog dana, 18. i 19. decembra 1899, kada je imao svega šesnaest godina. O njemu i bratu Ivanu brigu su preuzeli najbliži rođaci. Nakon završetka gimnazije, rodbina je odlučila da ga pošalje u Budimpeštu na studije prava. Pošto nije bio za to zainteresovan, potpuno ih je zanemario. Vreme je provodio u pozorištima, na koncertima, u kafanama, gde je upoznao mnoštvo mladih umetnika i uključio se u kulturni život grada – ispričala je Dragana Sabovljev.
Manojlović je bio nesuđeni pravnik. Njegova ljubav prema književnosti bila je veća i jača od svega. Završio je 1914. istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Bazelu, gde je dočekao i Prvi svetski rat. Druga njegova strast bila su putovanja. Privatno, poslovno, ali i sticajem brojnih okolnosti obišao je Minhen, Temišvar, Budimpeštu, Toskanu (Firenca), Veneciju, Rim.
Dr Sabovljev napominje da je, ponesen talasom rodoljublja, u leto 1916. odlučio da se kao dobrovoljac pridruži srpskoj vojsci na Krfu, gde je najpre radio kao prevodilac za francuski i italijanski jezik. Potom je premešten u Presbiro pri Vladi Kraljevine Srbije. Tamo je počeo da piše i prevodi u „Srpskim novinama”, a potom i u podlistku „Zabavnik”.
BROJNA INTERESOVANJA
Todor Manojlović drugovao je i sa najvećim imenima ratne i međuratne, moderne srpske književnosti. Svoje ideje i vizije ukrštao je sa Milošem Crnjanskim, Sibom Miličićem, Ivom Andrićem, Simom Pandurovićem i drugima. Dr Dragana Sabovljev napominje da se među njima isticao kao teoretičar i veliki poznavalac modernih pokreta u umetnosti (u kojima je i sam učestvovao). Zalagao se za promenu pesničke forme, pisao slobodnim stihom i oduševljavao se radovima Stanislava Vinavera i Rastka Petrovića.
Između dva rata boravio je u Beogradu i učestvovao u javnom životu. Bio je sekretar Matice srpske i urednik njenog „Letopisa” u Novom Sadu. Redovno je pratio umetničke događaje i pisao likovne i pozorišne kritike.
Poslednje dane proveo je u rodnom gradu, u ulici Maksima Gorkog 31 (danas Vojvode Petra Bojovića) živeći sa polusestrom Verom Putić. Umro je 27. marta 1968. i počiva na Tomaševačkom groblju.
Upravo je Vera Putić bila ta koja je Manojlovićevu rukopisnu zostavštinu poklonila Istorijskom arhivu, dok su njegove lične stvari dospele do zrenjaninskog Muzeja. Prema rečima Olivere Skoko, istoričarke umetnosti i više kustoskinje, otvaranje formirane spomen-sobe dogodilo se 24. maja 1970. Naša sagovornica je podsetila i da je krajem 2013. Muzej započeo rekonstrukciju prostorije zadržavajući njen sadržaj i autentičnost. Na svečanosti 2014, dodala je Skoko, ponovo je istaknut značaj ovog čoveka ne samo za grad Zrenjanin već i za srpsku kulturu uopšte.
TODOROVA ZAOSTAVŠTINA
– Jedina slika Save Šumanovića koju čuva naš Muzej, „Prolećni pejzaž”, iz 1934. nekada je bila vlasništvo Todora Manojlovića. Od Vere Putić, muzej ju je otkupio za tadašnjih sedam miliona dinara. Godine 1939. Šumanović je priredio svoju veliku izložbu u Beogradu na kojoj je predstavio više od 400 radova. Izabrao je Todora Manojlovića da govori na otvaranju jer je on svojim likovnim kritikama ukazao na sve osobenosti Šumanovićevog slikarstva – ispričala je Olivera Skoko.
Lik i delo Todora Manojlovića, možda pomalo skrajnuto, nije u potpunosti palo u zaborav. Pored nagrade za moderni umetnički senzibilitet koju od 1991. dodeljuje zrenjaninska Biblioteka, pod krovom ove institucije traje i „Ulaznica”, koja na jedinstven način baštini sećanje na velikog stvaraoca.
Kako je rekao Vladimir Arsenić, urednik, to je časopis okrenut živim, mlađim autorkama i autorima, što je takođe legat Todora Manojlovića koji je promovisao nova imena u književnosti kroz biblioteku „Albatros”, ali i brojne tekstove i napise.
– „Ulaznice” ne bi bilo bez Todora Manojlovića, „čika Todoša” kako su ga zvali. Naime, on je u Hotelu „Vojvodina” imao svoj „kružok”, gde su se skupljali mladi književnici Zrenjanina koji su posle krenuli s „Ulaznicom”. To su: Vujica Rešin Tucić, Jovica Aćin, Milorad Milenković Šum, braća Šajtinac, Vojislav Despotov. Od svojih početaka okrenuti smo avangardi, a to je upravo ono čemu je te mlade ljude podučavao Manojlović – napomenuo je Arsenić.
USPOMENE KOJE NE BLEDE
Danas je malo ljudi u gradu koji pamte Todora Manojlovića. Sećanja na njega preneo je Zoran Slavić, književnik, koji pozorišne kritike piše po uzoru na Manojlovića. Kako je ispričao, sa njime ga je upoznao gimnazijski direktor prof. Ivan Lerik u proleće 1967. To se, dodao je Slavić, dogodilo u Pozorišnom klubu.
– Te večeri je igran Mihizov „Komandant Sajler”, u režiji Jovana Bate Putnika. U sećanju mi je ostao dobroćudni lik ovog vremešnog čoveka o kome sam znao samo nekoliko opštih fraza, ali i mnoštvo anegdotski priča njegovih suvremenika. Kroz godine sopstvenog književnog rada, došao sam do stanovišta da je Todor Manojlović zaista bio autor po srednjoevropskoj meri, nepravedno skrajnut sa magistralne srpske književne tradicije.
Pogotovo to važi za njegov kritičarski književni opus. Pozorišne i likovne recenzije Todoša iz Bečkereka, kako ga naziva Vojin Matić, i danas po kompetentnosti, stilu i analitičnosti spadaju u sam vrh ovih žanrova. Najveći uticaj na moje stvaralaštvo Manojlović je učinio u oblasti pozorišne kritike. Od njega sam naučio da je to oblast primenjenog književnog izražavanja koja zahteva predznanje, poznavanje teatarske tehnologije i psihologije kao i precizno određivanje ciljne grupe kojoj se namenjuju recenzije – kazao je Slavić.
Radivoj Šajtinac, pisac, pesnik, esejista i dramaturg nosilac je nagrade za moderni umetnički senzibilitet za 2019. Todora Manojlovića smatrao je duhovnim ocem i uzorom. Osim toga, kako je rekao, bili su i dobri prijatelji.
– Pre svega sam se susreo sa njegovom poezijom, kada sam i sam krenuo tom stazom, a vrlo rano sam ga i lično upoznao. Nikada nije bio sujetan i rado nas je primao u društvo. Imao je poverenje u mlade generacije i svo svoje znanje nesebično je prenosio drugima. Savetovao nas je kako da pišemo i oslobađao nas od stvaralačkog straha i citatnosti. Umeo je da uputi i kritiku, ali ne oštru, već toplu i dobronamernu. Moram da kažem da se kao pesnik pojavio u najgore vreme, kada su napadi na pojedinca u sferama sociologije, psihologije i umetnosti bili najžešći. U stvaranju poeziji je vratio čistu pesničku rečenicu, što je retkima pošlo za rukom – ispričao je Radivoj Šajtinac.
Evocirao je uspomenu i na vreme kada je posećivao Manojlovića u njegovoj rodnoj kući.
– Pamtim uređeno dvorište gde je uspeo da sačuva retke primerke zimzelena. Bilo je i nekoliko stabala bresaka i smokva o kojima je posebno brinuo. Voleo je more i Mediteran, a na to su ga podsećali crveni i beli lijanderi. Takođe, sećam se da je voleo da gleda televizor, kome je posvetio jednu pesmu. Naročito ga je privlačila bela tehnika i sve što je tada bilo novo i moderno – ispričao je Šajtinac.
Miroslava Malbaški
Foto: Jovan Drndak Njegović i istorijski arhiv (lični fond Todora Manojlovića)
