Ne postoji ekonomska alhemija
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Inflacija se opire. Prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku, cene su u maju 2023. u proseku bile za 14,8% više nego istog meseca prethodne godine. U pitanju je neznatno smanjenje međugodišnje inflacije u odnosu na april (15,1%).
Poskupljenja su nastavljena, majske cene u proseku bile su više za 0,9% u odnosu na one iz aprila. Takav trend posebno je izražen kod proizvoda i usluga koje većina građana najviše koristi – stanovanje, voda, električna energija, gas i ostala goriva (2,6%), odeća i obuća (1,7%), hrana i bezalkoholna pića (1,4%), oprema za stan i tekuće održavanje (1,0%), zdravstvene usluge (0,7%).
Pošto cene osnovnih namirnica rastu brže od zarada, životni standard nastavlja da opada. Inflacija u kontinuitetu obezvređuje naše dohotke – za istu količinu novca možemo da kupimo sve manje dobara i usluga. Glavno pitanje je kako prekinuti ovaj tok. Većina država u svetu, pa i Srbija, pokušava da pronađe izlaz pomoću restriktivne monetarne politike (povećavanja kamatnih stopa). Evropska centralna banka je od jula 2022. do maja 2023. sedam puta uzastopno povećavala referentnu kamatnu stopu, sa 0% na 3,75%. Narodna banka Srbije (NBS) je podigla osnovnu kamatnu stopu sa 1% (mart 2022.) na 6,25% (jun 2023). Cilj je kontrakcija tražnje (smanjenje lične i investicione potrošnje) kako bi se inflacija vratila u željene okvire.
Anti-inflatorne mere nikada nisu prijatne, jer uglavnom znače stezanje kaiša. Naime, povećavanje kamatnih stopa (skuplji novac) ima snažniji efekat na obaranje inflacije ako je praćeno restriktivnom fiskalnom politikom, odnosno smanjenom budžetskom potrošnjom. Istovremenom primenom ove dve mere povećavaju šansu da se inflacija brzo stavi pod kontrolu.
Međutim, to je politički vrlo nepopularno. Stanovništvo brzo počinje da pritiska vlast da se zarade usklade sa cenama kako bi se održala kupovna moć. Kreatori ekonomske politike dolaze u iskušenje da donesu pogrešne odluke.
Pokušaji da se višim platama i dodatnom potrošnjom sustigne rast cena ne dovode do cilja. Naprotiv, to dodatno potpiruje inflaciju, ona nastavlja da „jede” nominalni rast dohodaka.
Viša primanja utiču na inflaciju po dva osnova. Najpre, to je direktan rast troškova za preduzeća, što se po pravilu preliva na cene finalnih proizvoda.
Drugo, zarade su među glavnim izvorima tržišne tražnje, a poznato je da to dovodi do poskupljenja. Da bi se smanjili inflatorni pritisci potrebno je da zarade (tražnja) rastu sporije od rasta proizvodnje/BDP-a (ponuda).
Političari, vodeći računa o poziciji i rejtingu, pribegavaju rešenjima koja „dolivaju ulje na vatru”. Programi pomoći građanima iz budžeta poput 10.000 dinara za decu do 16 godina ili povećavanja plata i penzija, deluju protiv napora NBS da suzbije inflaciju. „Upumpavanje” dodatnog novca u privredu je prividna pomoć koja će biti kratkog daha. To će otežati i verovatno produžiti borbu protiv visoke inflacije.
Ovaj novac će ubrzo biti obezvređen. Pad kupovne moći za posledicu ima manju potrošnju, koja potom izaziva pad proizvodnje (recesiju). Ceh ćemo platiti, jer alhemija u ekonomiji, nažalost, nije otkrivena.
