Neizvesnost „ubija” poljoprivredu
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Hrana u Srbiji je u junu 2022. u odnosu na isti mesec 2021. godine bila skuplja za čak 19,3%. Istovremeno, u EU su proizvodi koji spadaju u grupu neprerađene hrane (voće, povrće, meso) poskupeli za 11,2%. Da nešto u našoj poljoprivredi ne funkcioniše na najbolji način podsećaju i aktuelni protesti proizvođača.
NJihova delatnost ima brojne specifičnosti: izražena zavisnost od prirodnih uslova (tlo, reljef, klima), proizvodnja koja je pretežno vezana za zemljište i prilagođena je biološim uslovima i karakteristikama biljaka i životinja itd. Proizvodni ciklus u poljoprivredi je relativno dug, pa kada ratari odlučuju o tome koju će kulturu da zaseju ili kada stočari pripremaju uzgoj stoke, ne mogu pouzdano znati po kojim cenama će moći da prodaju svoje proizvode. Izloženi su većim poslovnim rizicima i često se suočavaju sa nestabilnim i nepredvidivim prihodima.
Cene poljoprivrednih proizvoda zavise od izdataka za seme, gorivo, đubrivo, kao i od ostvarenih prinosa, stepena liberalizacije spoljne trgovine (uvoza i izvoza). Važni faktori, koji se neretko gube iz vida, jesu i struktura tržišta i stepen konkurencije – broj i veličina proizvođača, kao i trgovaca (naročito onih koji se bave uvozom i izvozom). Nikako ne treba zanemariti ulogu agrarne politike koju vodi država.
Zanimljivo je da su cene pre žetve bile izrazito visoke. Postavlja se pitanje zbog čega, pošto se radilo o „starom” rodu kada su troškovi inputa bili niži. Očito se koristila situacija na međunarodnom tržištu da se ostvari veća zarada. Sada kada je skinuta pšenica (a setva je bila skuplja zbog poskupljenja goriva, đubriva), cene nisu tako visoke kao pre žetve (?). Počela je žetva suncokreta, a Vlada je tek prošle nedelje dozvolila izvoz te uljarice. Primera radi, uljare će ove godine proizvođačima plaćati manje nego lane (navodno zbog neprodate robe usled uvedene zabrane izvoza), u uslovima kada su troškovi proizvodnje povećani.
Ovo su samo neke od brojnih nelogičnosti (kojih naročito ima u stočarstvu) koje šalju „loše” signale i destimulišu one koji se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom.
Utisak je da je osnov problema nepovoljan položaj i slaba pregovaračka pozicija manjih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, dominacija krupnih aktera u proizvodnji i trgovini, kao i neodgovarajuća državna intervencija koja očito ne doprinosi povećanju izvesnosti i uslova poslovanja.
Imajući u vidu aktuelnu situaciju u svetu, jačanje prehrambene bezbednosti i nezavisnosti bi trebalo da bude jedan od osnovnih zadataka i ciljeva države. To se postiže dugoročnim planiranjem količina i otkupnih cena, kao i primenom odgovarajućih mera agrarne politike. To su: regresiranje troškova mineralnog đubriva, goriva, ograničavanje izvoza uz subvencionisanje (kompenzaciju; nadoknađivanje) cena, (su)finansiranje izgradnje sistema za navodnjavanje, promocija osiguranja useva… Srbija, koja raspolaže značajnim agrarnim potencijalima i resursima, treba u daleko većoj meri da se osloni na sopstvenu proizvodnju hrane. To je moguće samo ukoliko se stvori dugoročno partnerstvo između države i u kooperativama (zadrugama) dobro organizovanih proizvođača.
