Dugo nisam bila u Beogradu – pogotovu ne onako „opušteno”, što bi rekla deca, bez obaveza i briga – pa mi je pređašnje odsustvo omogućilo „pogled sa strane”, da se bolje uoče razlike: da, Beograd sve više liči na onaj iz vremena kad sam tu studirala. Svetski grad. Užurban, a i lenj. Za nerviranje, a i za dangubu. I opet prepun stranaca, što ostavlja utisak da svi vole da dođu u Beograd. To je dobar utisak…
Prepuni su i gradski autobusi (beogradski prevoz je jedna od onih stvari za nerviranje). Pogled kroz musavo staklo zakači mi se za reklamu na jednoj zanatskoj radnji. Piše: „Danas činimo čuda. Za nemoguće dođite sutra”. Vickasto, nema šta. Setih se da je i u „ono moje vreme” kružila krilatica „Budimo realisti, uradimo nemoguće”… Možda zato što je vikend, Kalemegdan je zasut šetačima, ne možeš slobodnu klupu da nađeš. Osluškujem šarenilo jezika i govora oko sebe: engleski, grčki, nemački, ruski, ovo je neki od skandinavskih, grupa japanskih turista načičkala se oko svog vodiča, đačke eskurzije sa nastavnicima koji non-stop prebrojavaju decu – skoro da je svaki drugi stranac, a ako i Crnogorce računamo u strance, onda stranci i pretežu…
Ipak je u moje vreme Beograd bio šareniji. Među strancima je bilo mnogo više tamnoputih ljudi, u nošnjama iz svog rodnog kraja, ulicama su šetali turbani, sariji, galabije, jarke marame, pončo-ogrtači. Evo jedne šarene epizode sa poslednjeg kongresa Saveza omladine Jugoslavije, koji je organizovan kao grandiozan svetski skup. Studentarija sa Filološkog angažovana je za konsekutivne prevodioce, za svaku inostranu delegaciju po jedan, a meni je pripala Liberija. Kad je avion sleteo, videla sam da su ti momci iz Monrovije došli u apostolkama i afrički veselim košuljama kratkog rukava – a bio je novembar. – Znali smo da je u Beogradu mnogo hladnije, zato smo obukli duge pantalone – objasnili su mi, potpuno naježeni od hladnoće. Od organizatora sam posle dobila vaučer da, u Robnoj kući Beograd, kupe jaknu, čizme i čarape, ne bi li prebrodili pet dana beogradske novembarske lapavice…
