dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
„Besplatan ručak” je metafora koju ekonomisti često koriste kada žele da istaknu da ništa nije besplatno, odnosno da sve košta. Osnovni razlog za to je činjenica da su potrebe ljudi daleko veće od raspoloživih resursa za njihovo zadovoljenje. Kada bi resursa (dobara i usluga) bilo u izobilju, oni bi bili besplatni, odnosno ne bi imali cenu. Cene, odnosno nužnost da za sve što koristimo moramo nešto da platimo, opredeljuju naše ponašanje i odluke. Zato što su dobra oskudna, prinuđeni smo da biramo u koje svrhe ćemo ih koristiti.
Novac kojim država raspolaže pribavlja od ubiranja različitih vrsta poreskih oblika. Mi smo svakodnevno izloženi plaćanju poreza – u cenama proizvoda koje kupujemo u prodavnici uračunat je porez na dodatu vrednost (PDV), u cenama benzina, kafe, cigareta i alkoholnih pića sadržane su akcize, na platu koju primamo plaća se porez na dohodak itd. Država taj novac iz budžeta koristi za finansiranje određenih dobara i usluga (izgradnju puteva, javnu rasvetu, zdravstvenu zaštitu, pružanje socijalne pomoći itd.), koje mogu delovati kao da su besplatne, jer za njih ne plaćamo direktno. Međutim, to nije tako, jer sve što plaća država, zapravo finansiraju domaćinstva i preduzeća plaćanjem poreza.
Ukoliko država svakom punoletnom građaninu isplati po 100 evra, to će nas koštati oko 600 miliona evra. Još bitnije je da se naglasi da tim sredstvima država ne raspolaže, već će morati da se zaduži. To će povećati naš javni dug i ograničiti nam mogućnosti da se u narednom periodu, ako bude bilo potrebe, dodatno zadužujemo.
Ovakva mera je i izuzetno skupa – trebalo bi „žrtvovati” čak 1,3% bruto domaćeg proizvoda. Pri tome, ekonomski se verovatno ne bi isplatila, jer nije realno očekivati da će značajnije doprineti dinamiziranju privredne aktivnosti u zemlji. Osim toga, davati po 100 evra svima, i onim imućnijim i onima koji su materijalno ugroženi, pogrešno je sa socijalnog aspekta. Bilo bi pravičnije i efikasnije dati više novca siromašnijim slojevima društva – njima je potrebniji i uglavnom bi ga trošili na domaće, a ne na proizvode iz uvoza.
Mora se imati u vidu i to da se mi nalazimo tek na samom početku jedne globalne ekonomske krize. Iako danas ne možemo precizno znati kojih će razmera ona biti, izgleda da će biti oštra i duga. Mi nismo dovoljno bogata zamlja da toliki novac olako potrošimo. Ozbiljnost situacije zahteva racionalnije trošenje, te je predlog da se od ove mere odustane. Sledi vreme u kojem će pozajmljenih 600 miliona evra trebati da se troši na korisnije i nužnije stvari.
Konačno, sva sredstva koja država pozajmi će se, uvećana za kamatu, u narednim godinama otplaćivati budžetskim sredstvima, odnosno novcem poreskih obveznika. To znači da bi država „poklonila” građanima po 100 evra tako što bi ih prethodno zadužila za tih istih 100 evra i to sa kamatom. I na primeru ovog najavljenog „poklona” se vidi da on to zapravo nije – „besplatan ručak” ne postoji, već sve ima svoju cenu. U ovom slučaju cena je previsoka.
