Iako ima još dosta toga da se uradi, Grad Zrenjanin je jedna od onih lokalnih samouprava u Srbiji koje nastoje u većoj meri da olakšaju svakodnevicu osobama sa invaliditetom. Poslednjih godina su rampe postavljene na nekim zdravstvenim, farmaceutskim ustanovama i drugim objektima. Poslednja koja je napravljena je ona kod Narodnog muzeja pred prvi zrenjaninski maraton, na kome su učestvovali i predstavnici osoba sa invaliditetom.
O životu invalida u uslovima pandemije razgovaramo sa Nenadom Krbavcem, predsednikom Udruženja paraplegičara Banata.
Kako uspevate da se nosite sa novim uslovima života tokom pandemije?
– I kod nas je kao i kod svih drugih, neki ljudi izaberu da ceo život žive u izolaciji, a neki traže šansu da žive što normalnije i kada je najteže. Tako i članovi Udruženja paraplegičara Banata, imaju svoje i zajedničke problem, svoje i zajedičke izbore. Ima nas 60, a aktivni su i oni koji nisu paraplegičari, već imaju neku drugu vrstu invaliditeta. Neki od nas su prihvatili ovu situaciju kao nešto kroz šta se može proći bez veće lične krize. Naravno, ima i onih koji se teško nose sa pandemijom i trudimo se da im pomognemo, koliko se može.
Šta je, ipak, najteže?
– Ne znam šta je teže, da li biti u nekoj vrsti straha da ne dobiješ virus, a u isto vreme razmišljaš šta ako dobiješ? Kakav je protokol ako odeš u bolnicu koja nije pristupačna i gde ne postoje osnovni uslovi da osobe sa invaliditetom mogu da funkcionišu? Ili je teže kada se nalaziš u izolaciji, a znaš da tvoj personalni asistent ili pomoćnik ne može da dođe? Koliko je teško kada si inače u mnogim slučajevima izopšten iz društva, a nalaziš se u situaciji da je ta izopštenost i marginalizovanost postala još veća? A sve to i dalje traje…
Kako olakšati invalidima i kako ostvariti proklamovanu ravnopravnost?
– Trebalo bi da shvatimo da se problemi ne rešavaju preko noći, već se mora raditi sistemski, potrebno je da se nađe način. Stoga je neophodno povećati znanja o osobama sa invaliditetom kod onih koji odlučuju o našim pravima. Da razumeju i primenjuju iskustva zemalja koja su napredovala u rezultatima, poput Švedske ili sredina i gradova u Srbiji, kao što su neke opštine u Beogradu, Novi Sad, Vršac…
Šta je osobama sa invaliditetom u našem gradu učinilo život kvalitetnijim i čime se ponosite?
– Najbolje je što je uspostavljen kontakt, odnos građanin – vlast, odnos prijateljski sa ljudima koji donose odluke. Stvaramo osnovu, neke ljudske temelje za obostrano razumevanje, tražimo načine i prilike da poboljšamo kvalitet života invalida. To su, pre svega, zdravstvene usluge, zapošljavanje, uslovi za zasnivanje i izdržavanje porodica, pristupačnost objekata, rad organizacija…
Osobe sa invaliditetom iz našeg grada su se u sportu vinule do svetskih visina!
– Sport je stepenik više u socijalizaciji, stvaranjem boljih uslova, zajedničkih aktivnosti i voljom i upornošću pojedinaca, treninzima, vežbanjem. Neki naši članovi su postigli najveće sportske rezultate, osvojili olimpijska i svetska odličja. Najviši rezultati u sportu su za primer i uzor drugima… I što je više takvih, što je više zajedničkih projekata i međusobnog razumevanja i aktivnosti, biće nam svima kvalitetniji život.
