Zrenjanin” redovno čitam gotovo 60 godina, a tridesetak godina odlažem svaki nedeljnik. Kao što vidite, imam uredno sačuvanih poslednjih 1.350 primeraka. To je, u neku ruku, moja „kućna dragocenost”. Jedan prostor u kući sam namenio samo za novine i zadovoljan sam što nijedan primerak nije oštećen. Ono što su za kolekcionare značke, sličice, markice i slično, za mene je „Zrenjanin”, koji nestrpljivo čekam svake nedelje – ovim rečima započinje priču Slavko Milošević, u njegovoj porodičnoj kući na Bagljašu, pokazujući na naslagane nedeljnike u kojima je „pohranjena” novija istorija našeg grada.
– Do 26. avgusta 1991. godine bio sam samo čitalac, a od ovog datuma počeo sam da čuvam i odlažem u kući ove novine koje mi puno znače. Zapravo, to pohranjivanje primeraka lista počelo je od čitulje objavljene pomenutog dana, a povodom smrti moje supruge Javorke (54). Tada sam odlučio da svaku narednu godišnjicu smrti objavim u novinama. Činim to, evo već 32 godine – iskreno priča naš sagovornik. Dodaje još da je to i u znak pažnje prema supruzi sa kojom je teškom mukom koračao kroz život.
OD JABLANIČKOG DO SREDNJOBANATSKOG OKRUGA
I dok se domaćin podsećao nekih vesti iz grada listajući stare „Zrenjanine” (gradnja parkinga iza Gimnazije, početak radova na obilaznici, NATO bombardovanje, početak rada industrijskih zona, sjajni uspesi fudbalera „Proletera”), razgovor je potekao u drugom smeru. Prisetio se svojih korena i toga kako se obreo i ostao u gradu.
– Poreklom sam iz sela Gunjetina kod Vlasotinca. Pre 70 godina zaputio sam se u Banat u selo Orlovat sa završena četiri razreda osnovne škole i sa voljom da poštenim radom obezbedim sebi i svojoj budućoj porodici egzistenciju. Počeo sam kao fizički radnik na ciglani u Orlovatu. Bilo je tu i drugih sezonskih poslova na njivama, naftovodnim poljima, železničkim prugama, putevima koji su se tih godina gradili – saznajemo od Slavka Miloševića. U njegovoj priči prisetio se i pojedinosti oko upoznavanja svoje buduće supruge u rodnom kraju. Setio se i rada na Ciglani u Melencima i života u radničkim barakama u ovom mestu. Spomenuo je i dobre komšije u ovom selu koje su mu pomogle da prvi put dobije, katav-takav, krov nad glavom.
AKTIVAN I U DEVETOJ DECENIJI
– Nikada se nisam predavao. Tako se ukazala prilika pre šest decenija da se zaposlim u Željezničko transportno preduzeće (ŽTP). Nisam, međutim, imao završenu „osmoletku”. Upisao sam osnovnu večernju školu, najpre u OŠ „Đura Jakšić” u Zrenjaninu, a potom u Melencima gde sam i stekao diplomu i dobio stalan posao kao radnik na železnici. Odande sam pre 23 godine otišao u penziju – nastavlja priču ovaj krepki starac koji je duboko zašao u devetu deceniju života.
– Moja pokojna supruga i ja smo u braku dobili kćerku Snežanu (61) koja živi u Trsteniku. Ona tamo ima svoju familiju, a ja sam uveliko ponosni deda i pradeda. Sve sam stekao velikim radom, pa i ovu kuću. Izgradio sam je od temalja do krova. I danas radim, iako sam ušao u 87. godinu. Imam oko kuće malu baštu, cvetnjak i uvek imam neku zanimaciju. Već dvadesetak godina na pijaci imam svoju tezgu gde prodajem proizvode koje sam uzgajam. Zdravlje me još uvek služi. U moje rodno selo planiram uskoro da izgradim jedan spomen-objekat. Da li će to biti česma, neko versko obeležje, odlučiću ovog leta. Kupio sam neko zemljište i ovih dana se „selim” u kam-prikolicu i krećem put rodnog kraja – emotivno dodaje na kraju naš sagovornik.
Nikola Božović
ZAHVALNOST KOMŠIJI
Listajući sačuvane brojeve lista „Zrenjanin”, nailazimo na pismo našeg sagovornika Slavka. Avgusta 1995. godine piše Redakciji u želji da se na ovakav način zahvali svom komšiji Stojanu Goluboviću, koji je iznenada preminuo. U tom emotivnom kazivanju Slavko ukazuje da mu je Stojan puno pomogao prilikom početka porodičnog života u Melencima. Pre svega oko popravke skromne kuće koja se 1964. godine urušila…
KUKURUZ IZ TOMAŠEVCA
Vremešni Slavko i danas se seća berbe kukuruza na njivama Zemljoradničke zadruge u Tomaševcu. Veli da je bio u grupi sezonaca iz Leskovca i Vlasotinca pre 65 godina na ovom poslu. Umesto zarade u novcu isplata je bila u „naturi”, odnosno u plodovima. Njegov učinak u tom poslu bile su dve prikolice kukuruza koje su iz Tomaševca vozom dopremljene u Leskovac. To je bio spas za prehranu stoke u očevom domaćinstu, a jednu priklocu je prodao komšiji i pristojno zaradio od tog teškog rada u Banatu.
