Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U ekonomiji se određene kategorije (bruto domaći proizvod, izvoz, zarade, investicije, javna potrošnja…) izražavaju vrednosno, odnosno u novčanom izrazu. Do vrednosnog izraza se dolazi tako što se količine pomnože njihovim cenama. Analiziranje dinamike (promene tokom vremena) ovakvih ekonomskih kategorija pred analitičare postavlja nužnost da uvek kada žele da utvrde šta se i za koliko promenilo isključe efekat promene cena.
Pogodan primer na kojem se može pokazati kako deluje efekat promene cena jeste analiza dinamike bruto domaćeg proizvoda (BDP), kao jednog od osnovnih vrednosno izraženih makroekonomskih agregata. Pomenuti makroekonomski agregat se izračunava za svaku godinu tako što se količine svih proizvoda i usluga koji ulaze u njegov obračun pomnože sa njihovim tržišnim cenama iz tekuće godine (godine za koju se vrši obračun). Na taj način se dolazi do tzv. nominalne vrednosti BDP-a. Međutim, pogrešno bi bilo pratiti promene BDP-a tokom vremena tako što bi se poredili njegovi nominalni izrazi u različitim godinama. Zbog čega? Zato što na taj način ne bismo saznali ništa o tome koliko se zaista promenio obim proizvodnje u nacionalnoj privredi od jedne (početne) do druge (krajnje) vremenske jedinice, te ne bismo mogli da sagledamo na adekvatan način ekonomsko napredovanje zemlje.
Naime, ukoliko je ekonomija jedne zemlje suočena sa rastom cena (a skoro u svakoj zemlji je prisutna inflacija, manja ili veća), onda se povećanje nominalnih vrednosti pomenutih makroekonomskih agregata kakav je BDP jednim delom duguje rastu cena, a drugim delom povećanju fizičkog obima proizvodnje robe i usluga tj. povećanju ekonomske aktivnosti. Da bi se pratila dinamika proizvodnje, odnosno promena u njenom fizičkom obimu, potrebno je da se iz analize isključe promene u cenama do kojih dolazi tokom vremena.
To se postiže tako što se nominalne vrednosti (makro)ekonomskih veličina „prevode” na njihove realne vrednosti, vrednovanjem proizvedenih finalnih dobara i usluga po stalnim cenama iz neke ranije godine, a ne po cenama iz tekuće godine. Na taj način se obezbeđuje uporedivost vrednosno izraženih kategorija.
Ako je ratar prošle godine proizveo tonu pšenice i ako je lanjska cena bila 10 dinara po kilogramu, vrednost (nominalna) njegove proizvodnje bila je deset hiljada dinara. Ukoliko je u ovoj godini taj isti proizvođač proizveo jednu i po tonu pšenice, dok je cena pšenice ove godine 20 dinara po kilogramu, vrednost (nominalna) njegove proizvodnje u tekućoj godini iznosi 30 hiljada dinara. Da li se njegova proizvodnja zaista utrostručila? Nije. Ona je povećana za 1,5 put (sa tonu na tonu i po). To se može i vrednosno pokazati tako što će se proizvodnja iz ove godine (jedna i po tona) vrednovati po ceni iz prethodne godine (10 dinara po kilogramu), pa će realna vrednost proizvodnje iznositi 15 hiljada dinara, što je tačno jedan i po put više u odnosu na vrednost iz prethodne godine.
