Ni kristalna kugla ne pomaže!
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Ekonomisti, kreatori javnih politika, analitičari, kao i šira javnost se gotovo svakodnevno bave sagledavanjem i procenama tokova i trendova u privredi. Prognoziranje kretanja osnovnih ekonomskih indikatora (BDP, stopa nezaposlenosti, inflacija, visina referentne kamatne stope i drugo) je veoma nezahvalan posao. Samo letimičnim osvrtom pronašlo bi se mnogo više projekcija za koje se kasnije ispostavilo da nisu bile tačne, nego onih koje su se i obistinile.
Kada je o tome reč, ne mogu a da se ne setim da sam i sâm u leto 2020. godine, u jeku pandemije korona virusa, očekivao da će cene nekretnina usled nezapamćenog zastoja privrednih aktivnosti ubrzo početi da padaju. Kao što je danas poznato, dešavanja na tržištu kuća i stanova surovo su me demantovala. Još jednom je potvrđeno da ekonomija nije prirodna (egzaktna) već društvena nauka. Što znači da rezultat matematičkog izraz 1 + 1 ne mora uvek biti 2.
Tokom poslednje dve i po godine evidentna su odstupanja i u monetarnoj sferi. Većina stručnjaka koja se bavi tom oblasti je omanula kada su u pitanju uzročnici inflacije, početak primene restriktivne monetarne politike, obuzdavanje rasta cena… Do ovakvog zaključka se dolazi jednostavnom internet pretragom i proučavanjem izjava uticajnih eksperata, među kojima su i funkcioneri koji zauzimaju najviše pozicije u međunarodnim finansijskim institucijama i centralnim bankama.
Ipak, navedeno ne bi trebalo da bude okidač za velika razočarenja i oštrije kritike ekonomije kao naučne discipline. Štaviše, svaka od njih ima svoja ograničenja, koja ne umanjuju relevantnost predočenih zaključaka.
Inflaciju je teško prognozirati zato što su cene dobara koje na nju direktno utiču (nafte, prirodnog gasa, kukuruza, pšenice i drugih) prilično nepredvidive. Na primer, poskupljenje energenata izaziva porast troškova proizvodnje široke lepeze mnogih drugih proizvoda.
Cene su „neuhvative” jer se budućnost ne može predvideti. One se formiraju pod uticajem kretanja ponude i tražnje, odnosno zbirnog izraza svih odluka o kupovinama i prodajama. Na primer, jučerašnje cene odražavaju rezultat ekonomskih odluka tržišnih aktera na osnovu informacija koje su oni posedovali toga dana, uključujući i njihova tadašnja predviđanja.
Isto tako, sutrašnje cene će biti rezultat odluka koje će biti donete na bazi svih novih podataka (vesti, kao i promena u očekivanjima.
Ekonomisti, na žalost, ne poseduju kristalnu kuglu, što im umnogome otežava posao. Navedenu situaciju dodatno komplikuje i to što se cene nafte, gasa, struje, kukuruza i drugih strateških dobara menjaju u zavisnosti od brojnih privrednih faktora (ratovi, sankcije i drugo).
I kada greše u svojim procenama, ekonomisti to čine zato što ih zasnivaju na poznatim (današnjim) činjenicama.
Sledi da maksimum koji od njih javnost može (i treba) da očekuje jeste da budu u stanju da precizno objasne događaje koji su prošli. Pouzdanijim projekcijama se i ne treba previše nadati, budući da samo jedan nepredvidiv događaj može da promeni dotadašnje pretpostavke na kojima metodološki okvir ekonomije počiva.
