Besudbinstvo – jedan od najupečatljivijih književnih naslova, proizišao iz pera mađarskog nobelovca Imrea Kerteša, ujedno je i najveći simbol jevrejske kobi. Scena prognanog budimpeštanskog dečaka u vozu na početku tog romana, odgovara i onoj koja se zbila u našem kraju 1941. godine. U noći između 14. i 15. avgusta pohapšeni su preostali slobodni Jevreji iz Petrovgrada, Srpske Crnje i Jaše Tomića. Njihova deportacija šlepovima usledila je tri dana kasnije.
PRVI NA UDARU
– Strašne su patnje koje su ti proterani ljudi, bez hrane i vode, u pretrpanim šlepovima, po nesnosnoj vrućini preživljavali. U Beogradu su muškarci zatvoreni u topovske šupe i odatle sistematski vođeni na streljanje u Jajince i Jabuku. Žene i deca su bili u logoru smrti Sajmište, gde su celu zimu moreni glađu i hladnoćom. U periodu od januara do maja 1942. godine, preživeli zatočenici su ugušeni u „dušegupkama”, kamionima koji su specijalno za Jevreje dopremljeni iz Berlina – navodi Ivana Kukolj Solarov, predsednica Kulturne sekcije zrenjaninske Jevrejske opštine.
Podseća da su na početku rata Jevreji prvi bili na udaru, najpre kroz pljačkanje njihovih kuća i radnji. U pitanju je bila populacija od 4.413 ljudi u Banatu, a u našem gradu od oko 1.300.
– Ovde su imali svoju opštinu, biblioteku, bogomolju. Među njima su bili vrlo ugledni građani: Viktor Elek, direktor Fabrike šećera, Hari i David Kon, hotelijeri, lekari Ivanji Mor, Imre Salgo… Na razne načine je samo oko stotinu Jevrejau gradu izbeglo hapšenje i deportaciju, dok ih je oko 1.200 zauvek nestalo. Banat je tako dobio neslavni primat, kao jedna od prvih administrativnih celina pod nacističkom vlašću koja je postala „judenrfraj”, očišćena od Jevreja – navodi Ivana Kukolj Solarov.
Aleksandar Albahari, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije, podsetio je da su okupacione vlasti u Petrovgradu najpre pohapsile sve poznate Jevreje, a odmah potom srušile gradsku sinagogu.
– Koliko su se samo prevarili, proglasivši ovo područje rešenim – „judenfraj”. Zahvaljujući svojim dobrim susedima, najmlađi su skriveni i sada kao potomci stradalih žive među nama. Zahvaljujući njima, jevrejska zajednica je ponovo oživela i u obavezi je da se njen glas uvek čuje – poručio je Albahari, najavivši dane jevrejske kulture u septembru u Zrenjaninu.
SVAKODNEVNA OPOMENA
Upravo su preživeli u Holokaustu – dr Teodor Kovač i Ester Bajer – prisustvovali otkrivanju spomenika na Memorijalnom jevrejskom groblju, u petak, 18. avgusta. Time, kao i izložbom u Muzeju posvećenom Hermanu Helfgotu, poslednjem jevrejskom rabinu, obeležena je 82. godišnjica deportacije.
Komemoraciji su prisustvovali i: predstavnica Ambasade Izraela Aleksandra Ben Ari, gradonačelnik Simo Salapura, članovi jevrejskih opština Beograd, Novi Sad, Subotica, Kikinda, Pančevo, Zrenjanin i Židovske opštine Split.
Isak Asijel, vrhovni rabin Jevrejske zajednice u Srbiji, izrekao je molitvu za preminule – kadiš.
Gradonačelnik je podsetio da su u Zrenjaninu pre dve godine postavljena spomen-obeležja „kamen spoticanja” u znak sećanja na pripadnike jevrejske zajednice.
– Posvećena su porodicama Elek, Ekštajn, Đarfaš, Kunstler i Ivanji. Tih žrtava se ne smemo sećati samo na godišnjicu stradanja, već svakodnevno kroz život i rad – rekao je gradonačelnik, navodeći da spomenik na Memorijalnom jevrejskom groblju treba da bude opomena za sve.
Obeležavajući godišnjicu deportacije, sećamo se i svoje sramote. Okupator nije mogao izvesti zločin bez pomoći ondašnjih Zrenjaninaca – u pravljenju spiskova za odstrel učestvovali su i domaći potkazivači. Tako je Banat, tog vrelog i tužnog avgusta, zabeležio žrtve na mračnim stranicama svoje istorije. N. K. & M. M.
Poslednji petrovgradski rabin
Herman Helfgot je rođen 1913. godine u Beodri (današnje Novo Miloševo), gde je završio osnovnu školu. Školovanje je nastavio u Velikoj Kikindi, odnosno u Velikom Bečkereku, nakon čega se opredeljuje za studije teologije i filozofije u Sarajevu i Beču. Zvanje rabina stekao je u Budimpešti gde je bio primoran da se preseli zbog „anšlusa” (pripajanja Austrije Trećem rajhu). U Jugoslaviju se vratio pred sam bljesak rata 1940. da službuje kao rabin u našem gradu. Neprijatelj ga zarobljava 1941. u Makedoniji kao oficira, a logor u kojem je proveo rat zvao se „Langvaser”. Cela porodica mu je stradala u Holokaustu. Nakon rata služi kao rabin u Nemačkoj i Izraelu gde, između ostalog, piše naučne i filozofske knjige. Preminuo je 2002.
