Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju za 2024. godinu su trojica američkih ekonomista: Daron Ačemoglu (Daron Acemoglu), Sajmon Džonson (Simon Johnson) i Džejms Robinson (James A. Robinson). Prema obrazloženju komiteta Švedske kraljevske akademije, zaslužili su je za svoja istraživanja o načinima formiranja institucija i njihovog uticaja na ekonomski prosperitet. Radovi profesora Ačemoglua i Džonsona, obojice sa čuvenog Instituta za tehnologiju u Masačusetsu (MIT – Massachusetts Institute of Technology), kao i prof. Robinsona sa Univerziteta u Čikagu nam objašnjavaju da društva/zajednice u kojima su prisutni nizak nivo vladavine prava i loš institucionalni okvir, nisu u stanju da generišu rast i prosperitet.
Iako je ekonomska nauka dugo zanemarivala neekonomske razvojne činioce, vremenom se došlo do spoznaje da su upravo oni (istorijsko i kulturno nasleđe, tradicija, odnos prema radu, građanske i ekonomske slobode, vladavina prava, nejednakost, kvalitet obrazovnog i zdravstvenog sistema, političko uređenje i sl.) neretko značajniji od čisto ekonomskih faktora (investicije, cene, uvoz/izvoz itd.).
U tom smislu, važno je pitanje kako poimamo institucije – da li kao postojanje pravila ili kao njihovu primenu. Formalno usvajanje regulative praćeno iznalaženjem načina i/ili razloga za njihovo nepoštovanje samo doprinosi institucionalnom haosu. Obesmišljavanje propisa gore je od njihovog odsustva, jer ima dalekosežnije negativne posledice.
Kada se sagledava uloga institucija u ostvarivanju kvalitetnog ekonomskog rasta važno je apostrofirati njihovu podelu na „inkluzivne” i „ekstraktivne”. Inkluzivne funkcionišu tako što se prava i zaštita koje pružaju odnose na sve članove društva, nezavisno od njihovog položaja, statusa, porekla i sl. Drugim rečima, one „ne prepoznaju ličnosti”, već kreiraju ravnopravne uslove za sve pojedince. Suprotno, ekstraktivne institucije su kreirane tako da oni koji pripadaju vladajućim elitama izvlače (oduzimaju; ekstrahuju) resurse od ostalih članova društva (mase; naroda). Privredni rast koji se temelji na funkcionisanju ektraktivnih institucija nije kvalitetan, niti trajan, tj. nije održiv na duži rok. Slabe i/ili nepravedne institucije, tj. one koje „prepoznaju ličnosti” (pravila ne važe jednako za sve) su glavni uzrok prisustva nepoverenja i neizvesnosti, što ekonomske i druge aktere podstiče na to da „grabe” umesto da „stvaraju”, a takvo ponašanje samo dodatno potkopava budući rast.
Naša zemlja se prema kvalitetu institucija na relevantnim rang listama nalazi na začelju u evropskim okvirima. Ovo je dovoljno snažan i jasan signal da bi fokus ekonomske politike u narednom periodu trebalo da bude na izgradnji kvalitetnih pravila i normi. Međutim, da bi se to i desilo potrebno je da se ispune najmanje dva uslova – oni koji vladaju bi morali da se odreknu institucionalne neuređenosti koja im upravo i daje dodatnu snagu/moć, a građani i preduzeća da prestanu sa pokušajima da se uklope u loše institucije („traganje za rentom”) i da počnu da zahtevaju ukidanje starih obrazaca ponašanja, te izgradnju novih i boljih. Visoke stope privrednog rasta ili bilo koji kvantitativno merljivi ekonomski rezultati, ukoliko se ostvaruju na račun smanjenja poverenja i urušavanja pravila, najverovatnije su samo uvertira u neki novi period nazadovanja, krize i nestabilnosti.
