Od čega strahuje Narodna banka?

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Ciljana stopa inflacije u Srbiji od januara 2024. do decembra 2026. godine u rasponu je od 1,5 do 4,5 odsto (target je 3% +/- 1,5 procentni poen). Tokom prvog kvartala 2026. prosečan rast cena u odnosu na isti period lane iznosio je 2,6%. Tako je nastavljeno sa uspešnom realizacijom postavljenog cilja, s obzirom na to da se međugodišnja inflacija od maja 2024. nalazi u željenim okvirima (uz minimalne „izlete”). Uprkos tome Narodna banka Srbije (NBS) sve vreme vodi izrazito restriktivnu monetarnu politiku – referentna kamatna stopa je i dalje „zakucana” na nivou od 5,75%, na kojem se nalazi još od septembra 2024. godine. Pitanje koje se nameće je zbog čega se ne snižava ključna kamatna stopa, ako su cene zaista stabilne i „miruju” u željenim granicama? Očito da su donosioci odluka u centralnoj banci i te kako svesni inflatornih pritisaka i očekivanja, odnosno realnih rizika. Prihvatljivi rast cena u tekućoj godini (+2,6%) ne bi trebalo da nas „uljuljka”, jer je u značajnoj meri rezultat privremenog administativnog ograničavanja trgovačkih marži. Tokom prva tri meseca je, u poređenju sa istim intervalom 2025. godine, zabeleženo čak blago pojeftinjenje hrane i bezalkoholnih pića (-1%). Međutim, može se smatrati da je u pitanju svojevrsni privid, te da ćemo se sa realnošću ponovo susresti nakon ukidanja pomenute regulative.
Tada treba očekivati poskupljenja onih prehrambenih proizvoda na koje se predmetna netržišna mera odnosila. Sa druge strane, snažni inflatorni pritisci postoje usled povećanja troškova poslovanja privrednih subjekata koji dobrim delom nastaju i usled mera koje donosi sama država, kao što je rast minimalne zarade bez odgovarajućih poreskih olakšica. Kada je u pitanju eksterno (međunarodno) okruženje, raste bojazan od drastičnijeg poskupljenja energenata usled sukoba na Bliskom istoku. Kombinovan uticaj skupljih energenata i radne snage očigledan je u sektoru usluga (koji je radno intenzivan), gde je u prvom kvartalu došlo do porasta cena od čak 5,6%. Višestruko u odnosu na prosek (2,6%) poskupeli su i električna energija (9,6%), odvođenje otpadne vode (+12,5%), vodosnabdevanje (+20,4%) itd. Dok sa jedne strane donosioci odluka nastoje da unaprede nivo životnog standarda povećavajući minimalnu cenu rada, „bujica” izbija sa druge strane – rast troškova poslovanja primorava upravo državna i lokalna javna preduzeća da povećaju cene. Nevolja je u tome što se poskupljenje komunalnih usluga širi poput koncentričnih krugova, izazivajući novi talas inflacije i „udare” na materijalni položaj ljudi. Preduzeća nastoje da uvećane rashode prebace na krajnje kupce, pa reaguju tako što povećavaju cene svojih proizvoda sa ciljem da zaštite svoje profite.
Po svemu sudeći, restriktivna monetarna politika je u postojećim okolnostima – neizbežna. Nepogodnost je što će to za posledicu imati nepovoljne uslove zaduživanja za preduzeća i građane. Firme za nove investicione zajmove u proseku moraju da plaćaju kamatu od oko 6,5% godišnje, zbog čega usporavaju ili odustaju od realizacije planiranih projekata. Prosečna cena gotovinskih kredita od 8,35% godišnje otežava zaduživanje stanovništva, što dovodi do pada agregatne tražnje, odnosno kupovne moći. Sve skupa utiče na kontrakciju aktivnosti tržišnih aktera.