Hor „Josif Marinković”, koji je vodio maestro Slobodan Bursać, nije poznat samo po tituli osvojenoj u Langolenu 1987, priznanjima, nastupima. Mnogo važnija jeste činjenica da su iz njega ponikli brojni muzičari, pevači, dirigenti, članovi horova, opera.
Jedan od njih je i Saša Vrabac. Rođen je 1961. u Smederevu. Kako je za naš list ispričao, njegovi roditelji su se u Zrenjanin doselili još pre njegovog prvog rođendana. Sve važnije životne epizode, od osnovne i srednje škole, prvih zaposlenja, mladalačkih ljubavi, i pre svega, članstva u „Josifu”, vezuje za grad na obalama Begeja.
Tokom svoje uspešne višedecenijske karijere nastupao je na nekim od najvećih svetskih operskih scena. Napisao je mnoštvo aranžmana za vokalne sastave, a sarađivao je kao aranžer, klavijaturista i prateći vokal i sa ovdašnjom pop-grupom „Vrane” i beogradskim sastavom „Quo vadis”. Nije mu stran ni pedagoški rad. Prošlog leta, Saša Vrabac je nakon 32 godine održao koncert u našem gradu. Reformatorska crkva bila je mala da primi sve zainteresovane sugrađane. Otkako ste otišli da li ste ostali u kontaktu sa nekim iz zavičaja? Da li ste pratili dešavanja u gradu?
– Za tih 30-ak godina koliko sam ovde živeo sklopio sam toliko prijateljstava i profesionalnih kontakata, da je bilo prosto nemoguće otići, a ne ostati u vezi sa ljudima. Koliko ih je prošlo samo kroz „Josif” za 17 godina mog aktivnog članstva! A tu su još i školski drugovi, kolege, komšije.
Naravno, u čvršćim kontaktima sam ostao sa onima koje sam i onda češće viđao. Ali moram da priznam da ima i onih za koje znam da smo se nekada poznavali, ali im se više ne sećam ni imena, ni lica. Dešavanja sam pratio – naravno, ne sva. Upoznat sam kako sa problemima koji muče građane, tako i sa nekim lepim događajima, naročito na planu kulture. Danas se svet smanjio i vesti brže i dalje putuju. Maestro Slobodan Bursać je bio Vaš profesor, razredni starešina, mentor, ali i veliki prijatelj.
– Za opis kompleksnog uticaja profesora Bursaća na moj životni put, format jednog novinskog članka je premali. Spomenuću samo najvažnije smernice, kojima mi je utabao put. Pre svega, nagovorio me je da napustim matematički smer tada uvedenog Šuvarovog „usmerenog obrazovanja” i pređem u muzičku školu. Zatim me je stimulisao da na polugodištu preskočim razred, jer sam „gutao” gradivo. Bio sam gladan znanja i upijao sam njegove instrukcije kao sunđer, a on me je nesebično njima „kljukao”.
Posedovao je ogromno znanje o muzičkoj teoriji i raskošan talenat kao izvođač! Mnoge njegove interpretacije, pogotovo duhovne muzike, spadaju za mene i danas u svetski vrh! Kasnije sam bio neka vrsta njegovog asistenta u „Josifu”. Neretko sam vodio probe, što me je dodatno muzički formiralo. Na kraju, nagovorio me je da prihvatim ponudu u horu Temišvarske opere, govoreći da će mi to biti „odskočna daska” za dalje atraktivnije anganžmane. Kao da je imao kristalnu kuglu, kroz koju je jasno video budućnost. Bio je pedagog, koji je i posle maturskog ispita pratio put svojih učenika i mnogima je pomogao da stvore egzistenciju. Bili ste kratko vreme profesor klavira u Muzičkoj školi „Josif Marinković”. Kakva su Vaša sećanja iz tog perioda?
– Za tu epizodu me ne vežu neke posebno lepe uspomene. Naravno da mi je imponovalo da prvi put zarađujem svoj hleb, ali mislim da nisam imao mentalni sklop za tu vrstu posla. Niti sam uživao u radu, niti sam se dobro uklopio u kolektiv. Mislim da smo se razišli na obostranu dobrobit. Sa šačicom bivših kolega sam u sporadičnom kontaktu, uglavnom putem Fejsbuka. Ali sam, u dva navrata, zamenjivao nastavnice muzičkog u OŠ „2. oktobar” i „Vuk Karadžić” tokom njihovog porodiljskog odsustva. Tu sam se puno bolje osećao, a od učenika sam tada, a i kasnije često dobijao veoma pozitivne odjeke. Neki čak tvrde da sam im bio najdraži nastavnik, iako im nisam predavao duže od tri meseca. Šta za Vas predstavlja saradnja sa NP „Toša Jovanović”, Sulejmanom Kupusovićem, Srboljubom Luletom Stankovićem, Lokicom Stefanović, Tihomirom Mačkovićem, Duškom Trifunovićem?
– Prelep period života, bogat kreativnim radom u jednom umetničko-boemskom okruženju! Muzika je tada prosto kuljala iz mene i često sam je zapisivao u hodu (da mi ne bi „izvetrila”), kad bih se kasno noću vraćao kući u Ruže Šulman iz studija, koji je bio u kući mog kuma Šaneta Jakovljevića na Bagljašu. Glumci, režiseri i svi ostali pozorišni pregaoci su bili društvo, koje me je nadahnjivalo. Mogu da kažem da sam u to vreme život disao punim plućima. Honorari su u početku bili vrlo velikodušni, pa sam prvi put osećao i neku materijalnu sigurnost. Onda su nažalost došle devedesete i sve je krenulo nizbrdo. Na šta Vas asocira sastav „Vrane”?
– Na još jedan vrlo kreativan period života, pun predivnog druženja. Vrlo mi je drago da je Coka sastav reaktivirao. Uvek se obradujem kad povremeno čujem po neku njihovu pesmu na „BG 202” – radio stanici koju redovno slušam putem interneta. Na koncertu u Temišvaru Vašu solo deonicu čuo je direktor tamošnje državne opere. Šta se nakon toga desilo?
– Baš kao što je profesor Bursać predvideo, to je bio start na mom krivudavom putu po evropskim operskim kućama. Stekao sam prva iskustva na sceni, naučio dosta repertoara, što mi je u potonjim angažmanima i te kako bilo od koristi. Savladao sam rumunski u rekordnom roku. Sa kolegama, koji su posle pada starih režima u Temišvar došli iz Moldavije, počeo sam da obnavljam znanje ruskog jezika, koji sam bio potpuno zaboravio. Na kraju krajeva, iako Rumunija ‘92. nije bila prvi izbor za odlazak u inostranstvo, onda mi je mnogo značilo da sam mogao da se distanciram od katastrofalnih zbivanja u Jugoslaviji. Kako je teklo Vaše usavršavanje?
– Nakon položene audicije, 1. decembra ‘93. postao sam član hora Mađarske državne opere u Budimpešti. Nova sredina je blagotvorno delovala na mene: raskošno lep, pulsirajući velegrad i veoma srdačan prijem kod kolega. Pukim slučajem sam se upoznao sa profesorkom Ilonom Šeter (Sötér Ilona). Bila je zadužena da održava i kontroliše vokalnu tehniku onih horista koji su to želeli. Tako sam februara ‘94. počeo da prvi put u životu redovno pohađam časove pevanja. To je vrlo brzo dalo rezultate, pa sam počeo da dobijam manje solo-uloge u Budimpešti. Već u januaru ‘95. sam, posle audicije u Beču, bio primljen u hor Vagnerovih letnjih svečanosti u Bajrojtu. To je za mene bio veliki stimulans, jer sam još kao 17-ogodišnjak pisao maturski rad o Vagneru i tom festivalu. Od tada sam maštao da jednom, barem kao gledalac, posetim jednu predstavu. Tada sam postao član tog ansamla i za sedam godina, nebrojeno puta sam stajao i pevao na sceni tog festivala, jednog od najvećih na svetu! Na jesen 1996. primljeni ste u hor Državne opere pokrajine Hesen u Vizbadenu, a od 2000. član ste hora Državne opere u Štutgartu, gde i danas živite i radite. Koliko Vam je bilo teško da se „probijete” i dođete do velikih uspeha?
– S jedne strane, ne znam koliko se u profesiji operskog horiste može govoriti o „velikim uspesima”. Naime, solisti su ti koji beru lovorike i postaju poznati i slavni. S druge strane, među pevačima, koji pretenduju na mesto u operskom horu, ne samo u Nemačkoj, nego i mnogo šire. Dospeti u štutgartski hor se uistinu smatra ogromnim uspehom. Razlog tome su vrlo dobri uslovi rada, kao i plate, koje su među najvišima u Evropi za taj posao.
Treba reći da se i mnogi solisti zbog veće socijalne sigurnosti i boljih uslova rada često oprobavaju na našim audicijama. Veliki broj naših članova su bivši solisti. Zbog toga je uvek velika navala na slobodna mesta, ali su kriterijumi veoma zahtevni. Kolege mi pričaju da je moje mesto, nakon što je moj prethodnik otišao u penziju, tri godine bilo nepopunjeno, jer kandidati nisu zadovoljavali zahteve. Za to mesto se oktobra ‘99, osim mene, prijavilo više od 20 basova!
Dakle, šta da kažem, nije lako probiti se. Kao prvo, imao sam veliku sreću sa pedagozima. Ne samo što me je profesorka Ilona Šeter dobro naučila osnovama vokalne tehnike, nego sam posle u Bajrojtu postao blizak prijatelj sa jednim bas-kolegom. Zvao se Kolin Ajvson (Colin Iveson). Bio je profesor pevanja na akademiji u Mančesteru. Dao mi je gomilu dragocenih saveta, kojih se pridržavam. Osim toga, uvek sam se vrlo predano, temeljito i ozbiljno pripremao za audicije. To činim i danas, kada se neka manja solistička uloga dodeljuje članovima hora.
Miroslava Malbaški
Foto: Szilágyi Gábor, Ivan Zett, Roman Ialcic, Ivan Yonkov i Matthias Baus
