Počela je zima. Onako, kalendarski. Bliži se i Nova godina sa svim svojim radostima. Već i Deda Mraz, ovaj ili onaj deli poklone. Jer, deca još veruju da on postoji. Nekada se razočaraju kada vide da mu je brada veštačka, ali ima u gradu i jedan narandžasti Deda Mraz sa pravom bradom.
Naravno, Deda Mraz ispunjava želje. Ne znam da li imam tako neku želju – čini mi se da je sve moje želje oduvala banatska košava. Ali, deca žele. Na sajtu „Mog malog sveta” i u sandučetu u „Ogiju” deca šalju poruke Deda Mrazu. Malo sam ih čitala. Kako su im skromne želje. Kažu mali Zrenjaninci da su bili dobri, da su slušli mamu, tatu, vaspitačicu… Da su bili vredni. Da su učili i da imaju dobre ocene i da su naučili da pišu. Dobro, jedna devojčica je priznala: – Samo sam ponekad jela šećera, da mama ne zna.
Od želja koje sam pročitala, najskuplja je bila da Deda Mraz donese tablet. Sve ostalo, stvarno skromno. Futrola za mobili. Lego kocke, sitne. Elsa lampa, znate, ona iz „Frozen” kolekcije. Lutka Mala sirena. Autotransformer. Ili – stolić za čaj sa deset stoličica da mogu sve lutkice da sednu za njega. Druga devojčica je poželela pribor za čaj. Pa, možda se i ove dve male Zrenjaninke udruže i posluže lutkicama čaj iz novog servisa. Tu je i pernica na „Crvenu zvezdu”. Torta koja peva na engleskom…
Želja je mnogo. Stvarno su slatki kada napišu i „molim Vas”, i „hvala”, i kada poruče da će, ako im bude ispunjena želja, biti neizmerno srećni… Divna deca.
Verujem da ima i onih čije su želje drukčije. I isto tako verujem da ista ta deca, mlađa ili starija, ne pišu pisma Deda Mrazu. Oni su, jednostavno, navikli da će dobiti poklon za koji će roditelji platiti onoliko kolika je nečija minimalna plata. Ali, tako je to. Sa Novom godinom, ili bez nje…
