U plejadi dobitnika „Višnjićeve nagrade” za književnost od nedavno se nalazi i ime zrenjaninske pesnikinje, Dragice Stojanović. Jedinstvena po mnogo čemu, a prepoznatljiva pre svega po svojoj samootkrivajućoj poeziji, kako je primetio književnik Radivoj Šajtinac, utrla je put mnoštvu žena da pođu stazama poezije.
Dragica Stojanović rođena je 1963. godine u Zrenjaninu. Objavila je zbirke pesama: „Teskoba”, „Kuhinjska kukavica”, „Razgovor sa Isidorom”, „Gladne ispovesti”, „Literarni sneg”, „Od(a)brane pesme”, „O Hrid”, „Posolica”, „Gluvonema”, „Master klas”, „Mala smrt”, kao i knjigu kratkih priča „Cepelin”. Zastupljena je u brojnim značajnim antologijama, a našla se i u španskom izdanju „Antologije srpske ženske poezije”.
Dobitnica je značajnih nagrada kao što su: „Pečat varoši sremskokarlovačke”, „Milica Stojadinović Srpkinja”, „Bešenovska povelja za duhovnu poeziju”, „Stevan Sremac”, „Jefimija”, „Lenkin prsten”, priznanje „Gordana Todorović”. Članica je Srpskog književnog društva, a pesme su joj prevođene na engleski, španski, mađarski i rumunski jezik.
Dela Dragice Stojanović publikovana su i u mnogim časopisima: zagrebačkom „Kuorumu” (Quorum), osiječkoj „Književnoj reviji”, podgoričkom „Ovdje”, „Letopisu Matice srpske”, „Poljima”, „Sveskama”, „Pro femini”, „Tragu”, „Urbu”.
Tokom dugog stvaralaštva, iza Vas su zbirke poezije i nagrade. Jesenas je stigla još jedna, do sada dodeljivana muškarcima. Kako gledate na ovo priznanje?
– „Višnjićevu nagradu” doživela sam kao čast, prevashodno, tren kasnije, kao pobedu! Ne ličnu, već trijumf jednakosti muškog i ženskog pevanja, jer poezija to ne trpi. Njeno veličanstvo, Poezija! Osetila sam je kao izjednačenje grla u istoj postavci. Pesme o ljubavi mogu biti pesme o rodoljublju. Tiho može biti glasno! „Srpski Homer” Filip Višnjić, gle čuda, nije imao taj prefiks ispred svog imena zato što je slep, već zato što je bio veliki pesnik!
Koliko dugo ste, i sa kakvim osećajem, dok ste birali poeziju za svog životnog saputnika, krčili put na javnoj sceni gde ćete biti prepoznati kao izrazito ženski pesnički glas?
– Pre četiri decenije, obećala sam se poeziji, svojom prvom knjigom. Ako ćemo uzimati vreme pre prve objavljene pesme, onda je to i pedeset godina, ali tad to nije bila poezija već samo pesma kojom izlazim u svet. Nisam osećala da „krčim put poezije” već da u toj gustoj šumi vidim senke, da hodam prirodno i da je taj korak deo mene. Kao što obućar pravi najlepše cipele koje u datom trenutku može napraviti. Uvek sam pisala kao što dišem. Tek sakupljajući zrele plodove, shvatila sam to kao dar i privilegiju. Drugi su, između mog pisanja i disanja, stavljali znak jednakosti. Meni je to, da ponovim, bilo prirodno.
Kada pesme krenu iz Vas i pođu svojim putem, brine li Vas gde stižu, ko ih čita i kako razume vaš lirski, emotivni izraz? Ljubav, rastanak, razočarenje, sve o čemu otvoreno pišete?
– Naučio me je, još u ranoj mladosti, Duško Trifunović, da moram brinuti o pesmama, kad od mene odu. Rekao mi je da je to kao kad dete pošalješ na voz. Moraš znati da li je stiglo na pravu stanicu. Moja poslednja knjiga „Mala smrt” završava se ovim stihovima: „U čijim će nedrima/ Nebeskim vilama /Moje pesme/ Plastiti mesečinu”. Brinem o tom uzdahu. Dobijam potvrdu da moje pesme završavaju u srcu, grudima. Zašto? Odgovor je sasvim jednostavan. Pišem iz duše. Iskreno.
Prva ste pesnikinja u Gradu na obalama Begeja nakon Drugog svetskog rata, gde Vam je objavljena i prva zbirka. Koliko Vam je značilo kada je Vaša poezija stigla i na druge adrese, a došli ste i do Španije, gde ste prepoznati kao snažan pesnički glas?
– Pesme su me svuda vodile. U sportske dvorane, pred hiljade ljudi u mladosti, do malog sela, na brdu, sela Drajinac, rodnog mesta Gordane Todorović, do Višnjićeva, nedavno i na čas poezije sa dečicom bistrog pogleda. Od Karlovačke gimnazije, preko Festivala poezije mladih u Vrbasu, manastira Ljubostinja, do Madrida i Barselone gde sam sa divnom pesnikinjom Danicom Vukićević promovisala Antologiju ženske poezije „Ligera vuela la sombra”. Stihove je odabrala Radmila Lazić, a prevela Dubravka Sužnjević. Svuda sam doživljavala onaj uzdah iz grudi. Najmanje sam bila u svom gradu. Najmanje su me tu zvali.
Nije Vam uvek bilo lako na stvaralačkoj sceni, ali niste odustajali. Kako vidite svoj put i šta biste poručili novim pesnikinjama?
– Verovala sam uvek u sebe! Sve je bilo protiv te vere. Negde, u ovim godinama, kad se već polako podvlače crta i računi, mogu da kažem bez lažne skromnosti: „I Bog je verovao u mene!”.
Koja pesma ili stih koji biste odabrali obeležava Vaše stvaralaštvo? Da li je to „Od kad te ne volim” ovenčana „Lenkinim prstenom”?
– Dobar odgovor bi bio: „Sipao si stihove po meni/ Po golim ramenima/ Spasio me bede/ Poniženja očaja”. Nevoljno, moram dodati za kraj i deo iz pesme „Grad”: „Ja sam te svuda pominjala grade/ A ti o meni ni reč”. Tim stihovima sam se tešila kad sam u ovaj grad donosila nagrade, a opet bila nevidljiva. Lepše od mene rekla je najveća, Isidora Sekulić: „Moje mesto i ne zna za mene”.
