Pravo i pravda, a posebno čovečnost, su umrli sa uvođenjem sudskih izvršitelja.
Opisaću vam šta se meni dešava i naravno nisam jedina, ali lični primer je jedino verodostojan.
Pre tri godine došla sam iz Beograda da živim kod brata. Od tada moj život se odvija tamo i ovde u Perlezu. Seoska tišina meni je idealna za posao kojim se bavim, a to je pisanje.
Došla sam kod brata da bih mu pomogla, jer mu je zdravlje dobro narušeno i sluh dosta oštećen. Nema nikakvih primanja, za penziju još nema godina a socijalnu pomoć ne može dobiti, jer ima ovaj kućerak u Perlezu. Odlučila sam da zajedno živimo. Preuzela sam plaćanje računa koje smo sveli na minimum. U međuvremenu, politika se promenila pa kuća koja nije bila u sistemu oporezivanja je to postala. Struju trošimo pažljivo a za komunalije plaćamo taksu koja je za svako domaćinstvo jednaka. Iznošenje smeća se obračunava po kvadraturi a ne po broju članova – biće da zidovi prave smeće.
Sećam se kada je premijer javno izjavio na RTS-u da one koji nemaju neće „ganjati“, ali je vlast data izvršiteljima.
Za komunalne usluge stigao je nalog za iznos 10.733,00 dinara. Taj iznos sam uplatila 13.11.2015. godine. Troškove izvršitelju nisam platila jer nemam dovoljno novca, to sam ostavila za kasnije u skladu sa mogućnostima.
Po mome viđenju, ako se nešto uplati, to se i proknjiži i duga više nema. Normalno je da institucije koje sarađuju na tom polju međusobno komuniciraju jer im je dužnost da služe građanima. U Perlezu nema službenika ni jednom nedeljno koji bi radio za stanovnike ne tako malog sela. Put do Zrenjanina u jednom pravcu je 200 dinara i novac za šetkanje tamo-vamo mi nemamo.
Međutim, početkom petog meseca ovoe godine na vratima se pojavila osoba koja je htela da mi uruči rešenje o dugu. Kulturno sam ga pozvala da uđe u sobu u kojoj boravim i pokazala mu priznanicu da je dug uplaćen i odbila da primim papir koji nema veze sa mnom. Našla sam ga kasnije zakačenog za prozor.
Ovo sve pišem zbog rešenja koje je stiglo 23.06.2016.
Gospodin koji je doneo rešenje i kojeg sam primila u svom prostoru u stvari je snimao šta u sobi ima i tako tajno bez moga znanja popisao MOJ komjuter sa opremom. Da vrši popis stvari nije prijavio, jer da jeste ne bih dozvorila da popisuje moje sredstvo za rad, koje sadrži podatke moga dugogodišnjeg rada. Pritom, moje stvari nemaju veze sa kućom, nisu čak ni na istog vlasnika.
Eto, tako se ponaša banda koja ima za cilj samo da otima i to što joj padne pod ruku ili zapne za oko.
Ljudima je ukinuta mogućnost da se izbore za pravdu i pravo, ukinuta je socijalna komponenta. Kad izvršitelji krenu u otimačinu, nikakva žalba ili dokaz to ne mogu odložiti. To je teror na kojem je zasnovan „uspeh“ koji vlast proklamuje.
