Dobili smo novog gradonačelnika. Došao na biciklu. Svi portali su izvestili da je to prevozno sredstvo izabrao za dolazak na novi posao. No, ne mislim da je bicikl smislio kao lični marketing, jer ga je, kažu, i do sada koristio.
Simu Salapuru znam od kada je dete bio. Rastu deca. Hvataju vazduh. Toliko toga smo potrošili, i ispraznili, pre nego što je na njih došao red. Ali, ne verujem da se baš obradovao gradonačelničkoj dužnosti. Svakako zna da je svet premrežen raznim interesima i nevidljivim vezama i vezicama, koje teško da možeš da raskineš. Neće ti dati.
Šta da radiš sa fabrikom vode, koja nikako da stane na noge? Vidiš da ne može da ispuni funkciju i da nema potreban kapacitet. A izgrađena je, uložen je tu i bankarski i državni novac, stizaće anuiteti, neko će morati da podmiruje račune…
Šta da radiš sa kafilerijom? Da ubediš Vučića da privatnom vlasniku plati njeno preseljenje iz gradske četvrti? Pošto su ga, onomad, tog privatnog vlasnika, jedva ubedili da treba da je kupi, korisna je kafilerija celom regionu. Ili da nekako iscediš gradski budžet, preseljenje platiš na rate, ako može…
Šta da radiš sa budućom fabrikom pneumatika, šta da radiš, čemu da se nadaš? Da će biti izgrađena, ili da neće? Trinaest miliona pneumatika godišnje, ej! A niko ne zna imamo li mi dovoljno vazduha, vode i zemlje za nju – i za nas pored nje? Kao što niko ne zna šta će korona učiniti sa starim – dojučerašnjim – planovima, i kapacitetima, ukupne autoindustrije…
Uostalom, zar nam i sam novi gradonačelnik nije došao na biciklu? Ne trebaju biciklima pneumatici…
