Teško je bilo šta trajnije planirati u poljoprivrednoj proizvodnji u sadašnjim uslovima rada. Paorsko zanimanje je u mojoj familiji tradicija i ja se trudim da ga nastavim. Ako u državi ne bude dugoročnije stategije u proizvodnji hrane, ovo neće na dobro izaći – veli tridesetogodišnji poljoprivrednik Nikola Momirov iz Čente.
Prošle godine je ovo selo među prvima u Okrugu zahvatila afrička kuga zbog čega je izvršena eutanazija celog svinjskog fonda. I obori Nikolinog domaćinstva ostali su prazni. Bili su to izuzetno teški trenuci za ovog vrednog mladog čoveka. Iako su dobili nadoknadu za svako izgubljeno grlo, Nikola tada nije bio siguran da li ću se ikada ponovo opredeliti za tov svinja.
Danas je situacija nešto vedrija.
– Ponovo smo popunili obore i u njima je oko stotinu grla prasića, tovljenika i priplodnih krmača. Obrađujemo i oko 60 jutara zemlje. Ako se ta hrana sa njiva „progura” kroz stočarstvo, može se imati nekakva računica. U suprotnom – i sami zapažate koliko su depresivne cene ratarskih proizvoda, od pšenice, preko kukuruza, do suncokreta, a o soji da i ne govorimo – konstatuje naš sagovornik.
Na nevelikom gazdinstvu pokazuje nam malu farmu sa petnaestak goveda.
– Krenuli smo i sa tom proizvodnjom i želim da je nastavimo. Naš osnovni problem jeste nestabilnost cena u otkupu. Jednostavno, nema sigurnijeg klaničara koji bi ponudio dugoročniju proizvodnju i otkupnu cenu. Istina, državne subvencije i podsticaji u svakom slučaju dobro dođu, ali je sve drugo neizvesno. Evo, prasići su se prodavali i za 600 dinara za kilogram žive mere, za „nazimicu” je valjalo izdvojiti i 60 hiljada dinara, a naše cene prilikom prodaje uvek variraju i teško je napraviti ozbiljniju računicu – objašnjava Nikola. Napominje da je ovogodišnja proizvodnja kukuruza bila tanka i da se u proseku kretala oko tri tone po jutru.
– Slično je i sa suncokretom. Cene tovljenika su i dalje oko 230 dinara, a junećeg mesa u živoj meri oko 330 dinara – naglaša ovaj vredni mladić. Trudi se da u poslu primeni što više naučnih saznanja iz agrotehnologije.
– Opredelio sam se za ovaj posao i verujem u njega, mada sve više razmišljam i o njegovoj isplativosti. Da nije podrška oca Ljube i cele familije, teško bi sve ovo izdržao. Zato ne čudi što veliki broj mladih diže ruke „od zemlje” i odlazi u veće sredine ili inostranstvo. Ja se nisam predao. Moram da verujem u bolje dane i da se neće ponoviti dve tako katastrofalne godine – ističe, dok hita da prehrani stoku popodnevim obrokom.
Zadovoljstvo nalazi u tome što će, posle kraćeg prekida, obori narednu zimu dočekati bolje popunjeni. Uzda se u stabilnije uslove privređivanja i u naplatu velikog truda koji ulaže u proizvodnju. Nju ugrožavaju nestabilnost i neizvesnost primarnih proizvoda usled čega najviše trpe mali poljoprivrednici poput našeg sagovornika.
