Zvao se Marko. Niko u familiji nije nosio to ime, tako da je moguće da ga je dobio po velikom Marku iz narodne pesme. Tim pre što je bio peto dete u oca i majke, ali su sva ta deca pre njega pomrla – pa da se on održi… Ali nije ispao kao junak iz pesme i mita, ni nalik… Pred kraj rata, priključio se partizanima i to mu je omogućilo značajnu karijeru u novoj Jugoslaviji. Njegovi seljani, međutim, nisu videli neku dobrobit od toga, naprotiv, baš na njima je trenirao komunističku strogoću.
Možda i zato, jednom je Marko poželeo da ode pod Ostrog, svetom Vasiliju, Ostrog je u Crnoj Gori jedan od najvažnijih toponima… Ali nije uspeo. Tri puta se, kažu, onesvešćivao na vratima, svetac nije hteo da ga pusti sebi. Tri puta…
To je porodična priča i prepričava se među rođacima i onima koji su imali posla sa Markom. Možda je sve to živa istina, a možda postoji samo u priči. Nezavisno od stvarnog sleda događaja, svaka priča ima sopstvenu bit i sopstvenu realnost – koja je takođe važna. Ako opstaje i uporno se prenosi, ona svakako svedoči o uverenjima ljudi, njihovoj pravdi i nepravdi. Priča je važna isto kao i život, nekad i važnija…
Nema sumnje da mi je iz sećanja isplivala u kontekstu svih ovih skorašnjih zbivanja u Crnoj Gori… Ne znam da li ste obratili pažnju na taj fenomen: dešava se da se oko praznika vreme nekako zgusne, kao da se odjednom skrati – sve istekne pre roka, ništa ne stižem da dovršim, planovi se izmešaju, događaji počnu da se taru jedan o drugog, alo – ima li tu ikakve kontrole i reda, sve se uskomeša, ljudi polude… Dok ne nastupi nulta tačka. Vreme se ispraznilo, to je praznični dan. Nekad i praznična depresija, zavisi kako podnosite zgušnjavanje vremena, nije racio uvek u stanju da podnese toliku gustinu tvari.
Ako vam se čini da je sve to samo metafizičko blebetanje – možda i jeste. Prazna priča. Ali, kao što rekoh, svaka priča je itekako važna. Priče žive duže od ljudi, prenose se, šire i traju…
