Prevođenje doznaka u investicije nije patriotsko pitanje
Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Prema međunarodno prihvaćenoj metodologiji, doznake čine svi lični transferi između fizičkih lica rezidenata i nerezidenata Srbije, a to su: zarade radnika iz inostranstva, penzije i invalidnine, pomoći, pokloni i drugi lični transferi fizičkih lica.
Procenjuje se da u inostranstvu živi i radi preko tri miliona građana koji su poreklom iz naše zemlje. Iako izostaju zvanični podaci o direktnim investicionim ulaganjima dijaspore, može se konstatovati da su ona mala i sporadična. Doznake se u najvećoj meri koriste u neproizvodne svrhe – za tekuću potrošnju i izgradnju porodičnih kuća.
Ocenjuje se da naši ljudi iz inostranstva neformalnim kanalima u zemlju unesu ili članovima svojih porodica pošalju barem još toliko novca koliko je zvanično evidentirano. Ukupne doznake sastoje se od registrovanog dela (koji u zemlju stiže preko bankarskih računa i brzog prenosa novca) i neregistrovanog dela (koji se procenjuje na osnovu obima poslovanja u menjačnicama, te trendova i dinamike devizne štednje stanovništva).
U godinama posle izbijanja svetske ekonomske krize, ukupne doznake su, prema dostupnim podacima, u našoj zemlji iznosile od 2,34 milijarde evra u 2008. do oko 2,8 milijardi evra u 2017. godini. Karakteristično je to da su godišnji iznosi doznaka bili veći od iznosa stranih direktnih investicija (SDI). Tako je iznos doznaka u periodu 2009-2017. godina u proseku iznosio 9,1 odsto vrednosti BDP-a, dok su SDI bile daleko manje i iznosile su u proseku oko 5,9 odsto vrednosti BDP-a. To znači da su u pomenutom razdoblju na godišnjem nivou doznake bile veće od SDI za oko milijardu evra.
Doznake imaju višestruku ulogu. Značajan su izvor dohodaka za domaćinstva u Srbiji, te na taj način održavaju nivo domaće tražnje (potrošnje), pa i poreskih prihoda od potrošnje (pre svega PDV-a), zatim značajan su deo štednje u bankama (ali još uvek u nedovoljnoj meri u odnosu na potencijal koje doznake imaju), a mogle bi biti upotrebljene i za direktne proizvodne investicije itd.
Pripadnici dijaspore mogu biti zainteresovani za ulaganje u maticu. Međutim, ne treba zanemariti činjenicu da i njih motiviše profit, a ne neka druga kategorija. Prilikom razmatranja mogućnosti da dijaspora više ulaže u maticu treba u potpunosti „depatriotizovati” problem. Potencijalna ulaganja dijaspore ne treba posmatrati kao „etno kapital” koji je motivisan patriotskim razlozima. Dakle, kapital kojim raspolaže dijaspora, u kontekstu novih investicija treba posmatrati kao bilo koji drugi izvor kapitala. Da bi pripadnici dijaspore ulagali u Srbiju, potrebno je raditi na izgradnji poverenja koje oni imaju u državu i njene institucije, kao i na unapređenju opšteg investicionog ambijenta (smanjenje korupcije, povećanje efikasnosti sudstva i dr.). Dijaspora ima svoj ekonomski interes i to je najbitnija pretpostavka od koje treba krenuti prilikom izrade strategije za privlačenje njenih sredstava u maticu. Dosadašnja nastojanja da se dijaspora motiviše da investira u Srbiji nisu dala očekivane rezultate.
