Kada u prolaznom čovekovom življenju iskrsnu ponovo sunčni dani detinjstva u poznim godinama, životni damari dobijaju nove snažnije otkucaje, što ispunjavaju dušu i traju kao novi doživljaj – zabeležio je novinar „Zrenjanina” Momčilo Stojkov („Detinjstvo na poklon”, 5. avgust 2011. godine) pišući o susretu porodica koje se decenijama nisu videle, a živele su zajedno u Lazarevu po završetku Drugog svetskog rata. Te dane ovom prilikom oživljava Zrenjaninka Verica Sarić sećajući se mama-Jokinih priča.
U ulici Danila Dokića broj 28 (sada 32) u Lazarevu nalazila se velika kuća sa stolarskom radionicom. Tu je stanovala porodica Vitman – supružnici Matijas i Ana i njihove tri kćeri Apolonija, Marija i Elizabet. Ana, Marija i Elizabet nestale su u ratnom vrtlogu i nikada se ništa nije saznalo o njihovim sudbinama, uprkos traganjima.
Porodica Cuca rodom iz Hercegovine Drugi svetski rat provela je na Kosovu. Supružnici Joka, domaćica, i Petar, stolar – univerzalni majstor, u potrazi za boljim životom doselili su se u selo u blizini Uroševca, gde su imali bliske rođake. Međutim, nisu se snašli u ovoj sredini te su 1945. prešli u Lazarevo sa svoje dve kćeri Jelicom i Zoricom. Naredne godine u novom domu rodila im se treća ćerka Verica.
Tadašnje vlasti postavljaju Petra za šefa stolarske radionice u ul. Danila Đokića, u kojoj ostaje da radi i bivši gazda Matijas Vitman sa još nekoliko nemačkih radnika. Bilo je puno posla – trebalo je obnavljati oštećene kuće, stolariju, izrađivati nameštaj, pokućstvo, pa i mrtvačke sanduke.
Majstor Vitman nije više stanovao u svojoj staroj kući već je sa nekoliko radnika sunarodnika otišao u neki „privremeni smeštaj”. Apolonija je međutim ostala u jednoj sobi, a u preostalim prostorijama živelo je još osam ljudi. Hranu su dobijali iz zajedničke kuhinje „sa kazana”, a za ostalo su se nekako snalazili – Apolonija je često prodavala stvari iz kuće i tako dolazila do novca. U komšiluku je takođe živela i njena sestra od tetke četrnaestogodišnja Marija Šanaf.
Porodica Cuca lepo je živela sa svojim nemačkim sustanarima. Joka je imala pune ruke posla brinući o troje male dece, zatim o bašti i kravi, ali je svima u kući delila mleko, sir, voće i povrće. Johan Ris, jedan od stanara koji se posle preselio u Austriju, izradio je kolevku za Jokinu i Perinu kćer Vericu. Jako je cenio supružnike Cuca kao plemenite i vredne.
Posle godinu i po dana većina stanara se raselila u razne države, a pojedini su boravili i u logoru u Knićaninu.
Narednih decenija niti između nekadašnjih i potonjih meštana Lazareva su pokidane, ali ne u potpunosti. Matijas i Apolinija Vitman su posećivali stari zavičaj. Apolonija, koja je dobila prezime Arsić, udavši se za Srbina, bila je glavni vodič i prevodilac Banatskim Švabama koji su posećivali rodno Lazarevo.
Ovo banatsko selo avgusta 2011. godine posetila je i Marija Šanaf u okviru svog proputovanja sa rodbinom. Tom prilikom srela se sa Vericom Cucom, udatom Sarić, koja je gošći iz Nemačke poklonila tri predmeta koje je Joka u kući čuvala kao posebne dragocenosti i uspomene na nemačku porodicu. Bili su to svečani beli stolnjak izvezen teget vezom, ogledalo sa ukrasnim ramom što stoji iznad umivaonika i beli, emajlirani čajnik.
Apolonija i njen otac Matijas odavno su preminuli u Nemačkoj. Preminuli su i Joka (1984. godine) i Petar (1986). Njihove ćerke Jelica, Zorica i Verica žive su i zdrave u krugu svojih porodica.
Priređeno sećanje Verice Sarić
POKLONJENI DANI DETINJSTVA
Kada je gospođa Marija Šanaf videla predmete iz svoje nekadašnje kuće, uzbuđena i kroz suze radosno ih je pokazivala svojim sunarodnicima iz grupe koja je doputovala u rodni kraj. Ovaj događaj oni su sa primetnim čuđenjem i lepim rečima naveliko komentarisali. Presrećna gospođa Marija skinula je sa svog vrata zlatan lančić i u znak zahvalnosti poklonila ga Verici. Rekla joj je tada, kao da joj je ovim dobročinstvom oživela i poklonila sve dane detinjstva što su ostali pod banatskom nebeskom kapom…Čulo se i obostrano obećanje o budućim učestalim posetama i njihovim ponovnim susretima…I ovog puta život je pokazao da pravo prijateljstvo i dobročinstvo ne poznaje granice i da je jače od godina i vremenske prolaznosti.
M. Stojkov („Detinjstvo na poklon”, 5. avgust 2011. godine).
