Partnerski odnosi su večita i uvek aktuelna tema. Otuda su inspiracija stvaraocima kako u književnosti, tako i u pozorištu. Posebno su interesantni u današnje vreme. Nekada, nije sve bilo javno i olako dostupno. Tada su porodične čarke, intrige, prevare, nasilje u porodici, a naročito razvodi bili su prava pikanterija. Danas sve više „zabadamo nos” u tuđe probleme
i intimu. Zato, ovakve priče uvek privlače veliku pažnju javnosti.
Sukob partnera, koji nastaje iz nezadovoljstva (u najvećoj meri seksualnog) i zasićenja, glavna je nit komada „Bračna igra” koji je svoju premijeru imao 16. i 17. decembra na Sceni „Todor Manojlović” Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Pred publikom našlo se manje poznato delo Edvarda Olbija. Pored Judžina O’Nila, Tenesija Vilijamsa i Artura Milera smatra se najvećim dramskim piscem američke književnosti dvadesetog veka.
LjUBAV, STRAST, NAVIKA…
Opsesivna tema njegovih drama je mračna pozadina američkog načina života. Istraživao je muško-ženske odnose, religiju, vaspitanje dece.
Posebno ga je zanimao motiv samozavaravanja i ideja da međusobna destrukcija učvršćuje međuljudske odnose. „Bračna igra” na Olbijev jedinstven, satiričan način komentariše brak i sve ono što nosi sa sobom.
Ove elemente vešto je iskoristio mladi reditelj David Alić. To mu je pošlo za rukom, a publika je njega i glumce nagradila gromoglasnim aplauzom. Gradeći predstavu zadržao je piščevo polazište, analizirajući ljubavni odnos. I Olbi i Alić, svaki u kontekstu svog vremena, postavljaju pitanje na čemu se zasniva jedan savremeni brak. Kao glavna nameće se dilema da li u njemu postoje ljubav, strast i pažnja ili se vremenom gube i odnos između partnera postaje navika.
Edit Tot Miškeljin i Daniel Kovačević, kao Džilijen i Džek, „uskočili su u cipele” sredovečnog para. On je razočaran svojim životom u koji se polako uvlači besmisao i shvata da želi da je napusti. Ona je dugo mislila da tako brak treba da izgleda i trpela je sve zarad „mira u kući”. Kako bi prebrodili krize u kojima su se našli i pobegli od apsurda, supružnici igraju „ritualne igre”.
Radnja dolazi do kulminacije kada započinju raspravu koja prerasta u fizički obračun. Džilijen napada Džeka, udara ga i ujeda, nastaje haos. Na kraju, umorni i iscrpljeni od borbe padaju na pod hvaleći jedno drugo, kao nakon vođenja ljubavi. Upravo ova scena izazvala je smeh i reakciju publike.
I Edit i Daniel su bili veoma uverljivi i uspeli su da dočaraju sav apsurd u kojem su se zatekli njihovi junaci. Balans im je pomogao da izbegnu bukvalnosti. Česti izlivi emocija dominiraju predstavom i akterima je bio glavni zadatak da uspostave ravnotežu i ne „skliznu” u preglumljivanje. Džilijen i Džek se igraju glume, ponovo postavljajući istu scenu (u kojoj Džek pokušava da napusti svoju ženu) sve dok ne budu srećno iscrpljeni. Tada počinju da pričaju o nezaboravnim trenucima u svom životu…
SA PUBLIKOM NA „TI”
Daniel Kovačević je rolu tipičnog muža realizovao u prepoznatljivom stilu grubo-nežnog muškarca koji istovremeno gubi i dobija u sukobima, ovoga puta bračnim. Suštinski je nesrećan i doživljava prosvetljenje iz nezadovoljstva, ali mu to donosi sreću.
U ovoj drami bračnih odnosa Kovačevićev junak glumački predstavlja zamajac radnje. S druge strane, lik Džilijan je na klackalici između depresivne, razumne i jake žene. Karakter glavnog lika, koji je dominantan, kreće se u rasponu od frustracije i nesigurnosti do momenta kada „lupi šakom o sto”.
Posebne emocije u njemu bude odgovori partnerke koji ga ljute. Kulminiraju saznanjem da zapisuje kritičke beleške o njihovom vođenju ljubavi.
Kamerna scena „Toša Jovanović”, na kojoj se predstava izvodi, transformisala se u tipičan stan porodice iz predgrađa. Namera reditelja bila je ta da uspostavi intimniju atmosferu sa publikom i približi ih glumcima.
Kreiranjem ovakvog miljea mogli su da vide svaki detalj čime se dobijaju živost i punoća cele priče. Kostimi i scenografija su dovoljno realistični i konkretni da stvore odgovarajući ambijent za jednu američku priču o sukobima i previranjima u bračnom životu. Prevod sa engleskog uradio je Borivoj Gezić, dok je za kostimografiju i scenografiju bila zadužena Ana Kolbianova. Vokalna saradnica je Ana Aleksić Šajrer, a inspicijentkinja i suflerka Sonja Ristoski.
