Sunce je rano ujutru 15. avgusta zasijalo jasno i nagovestilo još jedan topao letnji dan. Visoke temperature nisu sprečile ekipu „Zrenjanina” da poseti Gerontološki centar u Principovoj ulici. Saznali smo kako u takvim meteorološkim uslovima prolaze dani našim najstarijim sugrađanima.
Naš dolazak je iznenadio Tanju Živanov, direktorku ove ustanove. Ona već desetak godina brine o ljudima koje su ovde dovele različite sudbine. Zajedno sa saradnicima, uz veliku pažnju i razumevanje, čini sve da korisnicima olakša boravak.
– Naši kapaciteti (319 mesta) su stalno popunjeni. Preko stotinu zaposlenih, uz pomoć države, vodi računa o ovoj populaciji građana. Nastojimo da im život kod nas bude što bezbrižniji – navodi Tanja Živanov.
DRUŽENJE I PEVANJE U HORU
Direktorka ističe da korisnici vrele letnje dane provode u klimatizovanim prostorijama ili u hladovini u dvorištu. Dobijaju osvežavajuća pića, najčešće limunadu. Međutim, ova poseta je iskorišćena za razgovor sa stanarima Centra o njihovim životnim pričama. Oni su na početku bili malo nepoverljivi i iznenađeni dolaskom medija.
– Ovde sam tri i po godine i zadovoljna sam uslovima. Kako sam? S obzirom na moje godine, ja sam zadovoljna. Izdaje me vid, ima i drugih bolesti, ali nekako je ovde to mnogo lakše i dani prolaze – kaže Ružica Titin, koja će za koji dan napuniti 95 godina.
Ova vremešna korisnica usluga Centra govorila nam je o svom rodnom selu Kumane i odrastanju u roditeljskoj kući Aćimov. Do detalja se seća mladalačkih dana, nastupa u pevačkoj grupi, i amaterskom pozorištu.
– Život je prošao. Suprug mi je preminuo pre 14 godina. Sinovi uveliko imaju svoje porodice. Zato sam odlučila da dođem u dom. Moji najbliži me posećuju, ponosna sam na četvoro unučadi i osam praunučadi. Evo, iako sam uveliko u desetoj deceniji života, još uvek sam aktivna. Volim da zapevam u društvu i u našem horu –ističe Ružica, koja se hitro kreće uz pomoć ortopedskog pomagala.
Naša sagovornica je dala recept za dugovečnost, istakavši da nije pila alkohol, pušila cigare i da je sa merom živela. I Milorad Stojakov (86), koga korisnici oslovljavaju sa majstor Mile, ispričao je svoju životnu priču.
– Ja sam iz Čuruga, gde sam proveo ceo život i odatle nosim puno lepih uspomena. Ipak, pre dve godine osetio sam usamljenost i odlučio da dođem u jednu ovakvu ustanovu. Brzo sam se prilagodio. Još uvek sam solidnog zdravstvenog stanja i prilično sam aktivan. Ovde imamo mogućnosti da se iskažemo kroz brojne aktivnosti pa sam se opredelio za pevanje i ples koji obožavam – istakao je Milorad.
Sa puno emocija se prisetio svojih mladalačkih dana u Čurugu, posla u pekari i velike ljubavi prema konjima. Zamolio nas je da posetimo njegovu sobu u kojoj je smešten kako bi nas upoznao sa svojim unukom Predragom i njegovom porodicom. To je bio trenutak da stanu pred naš objektiv.
– Ovo će mi biti jedna od najdražih uspomena. Evo, na jednom krevetu ima mesta za sve. Danas mi je puno srce. Zadovoljan sam smeštajem. Sam sam u sobi za koju mesečno izdvajam 56.000 dinara – poručuje Milorad sa kojim smo se brzo pozdravili kako bi nastavio druženje sa najbližima.
USPOMENE KOJE ŽIVE
I dok u velikom i lepo uređenom holu Gerontološkog centra razgledamo umetničke slike i lepo urađene korpe u vitrinama, pridružuje nam se Ibojka Komaroni (63).
– Dolazim iz Mihajlova i ovde sam dve godine. Imam invalidsku penziju. Izuzetno sam zadovoljna kako sam prihvaćena. Dopada mi se sadržaj u koji sam se prvog dana uključila. Ništa mi nije teško. Narotiv, ja sam „vojnik”. Uostalom, pre 40 godina bila sam šest meseci na vanrednom odsluženju vojnog roka u Ljubljani – navodi Ibojka.
Na sugestiju jedne negovateljice pokazuje nam i neke od svojih rukotvorina, koje se nalaze u vitrinama.
– Svako može ovde da nađe neki sadržaj i da mu boravak bude olakšan i relaksirajući. Ja sam uključena u sportske aktivnosti. Posebno volim stoni tenis i kuglanje. Idemo i na takmičenja. Pre nekoliko meseci naš Centar je nastupao na velikom međunarodnom takmičenju „Senior fest” u Kotoru. Mnogo je lepih uspomena sa tog puta. Meni je i posebno bilo emotivno što sam prvi put u životu videla more – navodi Ibojka.
U ovaj „ram za sliku” stale su samo tri sudbine. Naši sagovornici ih dostojanstveno nose i žive sa njima. Uostalom, to nam je potvrdila i pesma sa kojom nas je ispratila grupa korisnika u društvu direktorke Tanje.
