Ponekad mi se čini da predsednik Vučić čita moju kolumnu. Takva (deplasirana i blasfemična) pomisao prošla mi je kroz glavu ovih dana. Jer, taman sam napisala da je nastupila letnja fijesta i na političkom planu – kad, izbi afera sa prisluškivanjem! O tome da su ga prisluškivali čak 24 godine skoro u kontinuitetu, sam nas je, lično, izvestio. A saopštio nam je i zaključak službi da mu je dosije besprekoran – nema izdajničkih radnji…
Odmah je nastalo veliko uzbuđenje i kao da su se svi zaprepastili zbog te nepodopštine koju je naš predsednik morao da pretrpi. Zar? U ovoj zemlji u kojoj svaki građanin pokorni, nezadovoljan platom ili nameštenjem ili računom za struju, pa se o tome negde izlanuo – strepi da ga prisluškuju i priseća se zabrinuto gde je, šta, sa kim razgovarao! U ovoj zemlji, dakle, da budemo zaprepašćeni? Prisluškuju mog komšiju Baneta (uveren je), a neće Vučića koji je, sve te godine, bio jedan od lidera opozicije, bliski Šešeljev saradnik, čovek sa jakim političkim vezama u zemlji i inostranstvu! Nije nego! Baš smo iznenađeni i zabezeknuti tim otkrićem da je bio na prislušnim merama…
Ali, eto, mediji koji ga u stopu prate, dočekali su loptu na volej i stvar je zaglušujuće odjeknula. Mada, nije mi jasno zašto baš sad? Mislim, čim je pobedio na izborima, Vučić je odmah sebe postavio da bude koordinator svih službi (što nikog nije iznenadilo, naravno da u ovoj zemlji najpre moraš da ovladaš službama, takvi su običaji, ovde – a i širom planete), tako da prisluškivanje svakako za njega nije nova činjenica. A, bogme, imao je, do sada, i vremena da produva sistem i sankcioniše sve koji su nezakonito radili. Što se možda (u tišini) i desilo. Ali je tek sad odlučio da ponešto pusti i u javnost. Prosto, nije dobro kad drugima prepustiš inicijativu (u bilo čemu), moraš sam da pokrećeš stvari i uvek budeš prvi i jedini o kome se govori…
