Da je zajedništvo važno, a različitost prednost, a ne mana, bile su ideje vodilje profesorke psihologije Milice Velimirović dok je predavala generacijama učenika Zrenjaninske gimnazije. Isti model, dopunjen praksom učionice bez klupa i ocena, praktikovala je svojevremeno u Centru za decu i mlade „Maštalište”. Ponajviše je razumela nove naraštaje dok se zalagala za ostvarivanje prava najmlađih u skladu sa Konvencijom Ujedinjenih nacija. Uvek nasmejana Zrenjaninka rođena je 1957. godine. Diplomirala je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U Gimnaziji je radila na poslovima stručnog saradnika i profesora. Upravo nju deca su mogla da sretnu u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”. Bila je članica žirija pedagoga na nedavno završenom ASITEŽ festivalu za decu i mlade. Da li je pozorište atraktivno mlađoj publici. Kako ste se snašli u poverenoj Vam ulozi?
– Pomenuta smotra je pokazala da ima sadržaja za mlade. Pritom su organizatori dokazali da ozbiljno o njima razmišljaju, čim su angažovali dva žirija. Naš je u svemu bio kompatibilan sa pozorišnim, što govori o primerenosti teatarskog sadržaja deci. Sve predstave su bile pomalo psihoterapijske, posvećene odrastanju, porodici i mukama kroz koje prolaze. Posle njih se i plakalo i smejalo. To je bila čista katarza. Pomogla je mladima da osveste neke važne teme. Kako su mi kasnije rekli, imali su potrebu da odu kući i izljube mamu i tatu. To znači da deca imaju empatiju, samo je treba negovati. Sa druge strane, danas su ona strašno usamljena. Zato odlazak u pozorište ima jak mentalno-higijenski značaj. Jasno mi je da smo kao društvo skloni da ružno pričamo o mladima, a da ih pritom ne naučimo nešto što je njima potpuno nepoznato. Navešću jedan primer. Njihovo zajedništvo još uvek nije kao što je bilo naše, jer se malo druže. Upravo ovi odlasci u teatar su to u njima probudili. Da li imamo dovoljno programa za decu i za mlade?
– Nažalost, jako malo. Bojim se da još ne razmišljamo u tom pravcu. Takođe, i sami smo skloni zabranama. Ne dopuštamo im da unose telefone, umesto da se mobilni upotrebi u poboljšanju nastave. Ako ne čitaju, bivaju loše ocenjena, a ne objasnimo im njegov značaj. Kao da ne govorimo isti jezik s mladima. Bojim se i da je škola deci, u jako malo slučajeva, zanimljiva i lepa stvar. Izjednačuju je sa ocenom. To je, u stvari, pritisak koji osećaju. Kakva bi bila nastava po meri deteta? Da li bi se razlikovala od rada „Maštališta”?
– Više nego ikad nam je „Maštalište” potrebno. Ali, mislim da smo prerano krenuli, pa nas zbog toga nisu razumeli oni koji su nam bili važni da se održimo, jer smo radili potpuno besplatno. Koncept je počivao na idejama da je zajedništvo važno, različitost prednost i da je nauka život. Deca su uživala u učenju, a dolazila su iz različitog okruženja. Bilo ih je sa smetnjama u razvoju, iz redovne populacije i Roma koji nisu išli u školu. Nešto što se sada primenjuje u finskom obrazovnom sistemu. Po čemu pamtite rad u školi i kakva je uloga psihologa?
– Pamtim ga po divnim ljudima, pre svega, kako u zbornici, tako i u učionici. Mislim da je danas za psihologa jako važno da radi i sa nastavnicima. Razlog je što nemaju vremena, a ne treba da se udubljuju u priču svakog deteta. Depresija je danas raširena poput epidemije, što je rezultat mog ozbiljnog istraživanja. Ranije smo u generaciji imali jednog mladog koji se leči na psihijatriji. Sada u svakom odeljenju imamo po petoro-šestoro dece, svi sa istom dijagnozom. Kako se to, konkretno, prepoznaje?
– Često mladi tu depresiju maskiraju arogancijom. Kada osete da im se plače, naprave neku scenu i izlete iz učionice, da se ne bi pokazali tužnim pred društvom. Naravno, prosečan nastavnik naljuti se na njih, potpuno opravdano. Tada na scenu stupa psiholog. Njegov zadatak nije rad samo sa đacima, nego i sa profesorima. Tako da smo mi, zaista, bili dobra ekipa. Ne samo u mojoj, nego u svim školama. Primećujem da danas nema baš toliko razumevanja i privrženosti. Prosto, ovo vreme je takvo. Mladim ljudima je važno da se prema njima stariji ponašaju korektno i da ih čuju. Zato, čak i kada govore nešto što se odraslima ne sviđa, treba saslušati šta imaju da kažu. Tu je uloga psihologa bitna. Ne u smislu psihoterapeuta, nego da prepozna na vreme šta se sa njima dešava. Danas vidimo da mladi traže promene. Jesu li oni bolji deo Srbije?
– Upravo su dokazali ono što sam stalno govorila, da su mnogo bolji od nas. Prosto, nisu naučili da budu neutralni. Iskreno, dokazuju nam da zaista umeju da se iskreno bore jedni za druge, i za ljude koji su im važni. Ja to izuzetno poštujem. Mislim da su i nas starije probudili i da prosto moramo da im se pridružimo, da im pomognemo, pokažemo zaista da su te promene, koje traže, moguće. Otvoreno su dokazali da žele da izgrade zemlju u kojoj će moći da žive i u kojoj će sistem funkcionisati.
