Podsećanje na ranije modele privređivanja može da otrezni
Kombinat „Servo Mihalj” jedan je od pet proizvodnih giganata iz Srbije koje su kustosi Muzeja Jugoslavije i Muzeja nauke i tehnike odabrali kako bi prikazali dvovekovni proces industrijalizacije na ovim prostorima. Postavka „O fabrikama i radnicima”, predstavljena decembra 2021. u Beogradu, od jula je izložena u zrenjaninskom Narodnom muzeju.
Zajedničko za Kombinat, rudnike u Boru i Zaječaru, Vojno-tehnički zavod Kragujevac, Elektronsku industriju Niš i tekstilnu industriju u Leskovcu jeste da su bili toliko važni za sredinu u kojoj su nastali da su ugrađeni u identitet lokalnog stanovništva. Svi ovi pogoni su tokom privatizacije i deindustrijalizacije u proteklih 30 godina ugašeni ili su opstali u izmenjenom obliku.
Navedeno industrijsko nasleđe je prvorazredan predmet izučavanja, ali uglavnom izostaje institucionalna briga da se ono sačuva, zaključili su autori pomenute izložbe. Među njima je i Zrenjaninac Radovan Cukić, viši kustos Muzeja Jugoslavije. Nakon završenih studija istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, predavao je u nekoliko osnovnih škola. Od 2011. godine zaposlen je u Muzeju Jugoslavije kao dokumentarista, a potom i kao kustos više fotografskih zbirki i načelnik odeljenja za istraživanje i zaštitu muzejskog fonda.
– I posle toliko godina svoj posao shvatam kao veliki izazov. Muzeji predstavljaju važan segment u zaštiti kulturnog nasleđa, ali i bitan medijum u kreiranju i prenošenju novih saznanja i identitetskih poruka. To su i ustanove kojima se veruje. Odgovornost koju to nosi sa sobom je prilično velika, samim tim i osećaj da se radi nešto bitno i za širu zajednicu korisno. Odrastajući u Zrenjaninu kakvu ste sliku stekli o Kombinatu „Servo Mihalj” i ostalim fabrikama, i kako se ona promenila nakon rada na izložbi?
– Sećanja koja nosim iz detinjstva su uglavnom vezana za postepeno gašenje i kolaps zrenjaninske industrije. Imao sam iskustvo, kao i mnogi u to vreme, roditelja koji su godinama bili na minimalcu ili čak bez plata i koji su bili samo svedoci propadanja preduzeća u koja su ugradili svoje živote. Istoriografsko i muzeološko bavljenje ovakvim temama omogućavaju da se posmatrane pojave sagledaju i u njihovim boljim danima, ali i da se jasnije sagledaju uzroci tog propadanja. Kako je teklo istraživanje zrenjaninskog kombinata? Ko je najviše pomogao da dođete do eksponata i informacija?
– Dobili smo pomoć od kolega iz zrenjaninskih ustanova – Narodnog muzeja i Narodne biblioteke, kao i od Narodne biblioteke u Beogradu. Pomoć pojedinaca je bila neophodna budući da su nam nedostajali autentični predmeti, koje nažalost nismo pronašli u ustanovama, ali i drugačiji pogled na čitavo pitanje. Izdvojio bih Branislava Markuša, koji je snimio nekoliko filmova o Kombinatu i njegovim fabrikama, kao i Gordanu Stojanović, koja nam je pružila dragocene informacije o radu Centra za kulturu „Servo Mihalj”. Šta poručuju nekadašnji radnici sa kojima ste razgovarali tokom istraživanja ili koji su pogledali izložbu?
– Grupa naših saradnika je imala priliku da pogleda izložbu u njenoj originalnoj postavci u Beogradu i da učestvuje u dodatnom programu koji je tamo organizovan. Reakcije su bile emotivne i pozitivne. Što se tiče reakcije na izložbu u Zrenjaninu, njih tek očekujemo. Nadamo se da će ih biti kada budemo organizovali prateći program u toku ovog meseca. To će, naravno, biti bitna dopuna dosijeu ove izložbe i možda pomoć u daljem istraživanju. Cilj postavke jeste da prikaže realističnu sliku industrijalizacije i deindustrijalizacije?
– Ideja autora nije bila da pruže potpuni istorijat izabranih industrijskih lokaliteta, već da ih predstave kao paradigmatične primere koji govore o razvoju industrije, kako u predstavljenim gradovima, tako i u onim drugima. Svaki od izabranih lokaliteta predstavlja nekoliko fenomena koji se vezuju za proces industrijalizacije. Primedba jednog od posetilaca izložbe u Leskovcu bila je, na primer, da se na njoj ne može videti slika preduzetnika, ljudi koji su podizali tu industriju. Odgovor je bio da je taj aspekt predstavljen kao samo jedan od mnogobrojnih fenomena i to na primeru Rudarsko-topioničarskog basena u Boru, gde smo smatrali da je on najrečitiji.
Naravno da se za svaku od posmatranih industrija može navesti niz zaslužnih: vlasnika fabrika, inženjera ili inovatora, direktora ili udarnika. Trudeći se da predstavimo biografije zaslužnih, ušli bismo u problem da bi se uvek sa puno prava moglo postaviti pitanje zašto je predstavljena određena osoba, a druga neka ne. Zbog čega je ova izložba naročito važna danas, pogotovo za Zrenjanince?
– Na prvom mestu zbog onog zbog čega smo se i bavili Kombinatom – da prikažemo drugačiji model poslovnog udruživanja i privređivanja, koji se u periodu u kojem je postojao pokazao prilično uspešnim. U vremenu u kome se liberalni kapitalizam doživljava kao jedini model, a privlačenje stranog kapitala kao jedini mogući način pokretanja i održavanja proizvodnje, svest o tome da su nekada postojali i drugi modeli, pa i uspešni u mnogim aspektima, može da deluje ohrabrujuće i otrežnjujuće. Pa ako to saznanje ne posluži da se sve iz korena menja, možda će poslužiti nekada, nekome, da se barem najizrazitiji problemi koriguju.
