Realnost demantuje statistiku
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Primanja po osnovu rada (plate) su najvažniji izvor prihoda za većinu pojedinaca i domaćinstava. Prosečna zarada je makroekonomski pokazatelj koji se često koristi za izražavanje nivoa životnog standarda u jednoj državi. Načelno govoreći, njen porast bi trebalo da ukazuje na to da ljudi imaju više para i da bolje žive. Međutim, nije sve tako jednostavno. Naime, ona se izračunava tako što se ukupna masa plata podeli sa ukupnim brojem zaposlenih. Tako dobijeni iznos ništa ne govori o tome kako su dohotci po osnovu rada raspoređeni između pojedinaca, odnosno koliko ljudi ima natprosečni, a koliko njih prima iznos koji je ispod proseka.
Da bi se statistika barem malo približila realnosti koristi se tzv. medijalna zarada. Reč je o iznosu koji ukupan broj zaposlenih deli na dve brojčano jednake grupe – polovinu njih koji primaju manje i polovinu onih koji imaju veću platu od te vrednosti. Smatra se, stoga, da medijalni nivo dohotka bolje iskazuje standard prosečnog čoveka.
Medijalna zarada je februara 2024. godine u Srbiji iznosila je 72.956 dinara. S obzirom na to da je ukupan broj registrovanih zaposlenih lica oko 2,3 miliona, to znači da je 1,15 miliona radnika ostvarivalo zaradu manju od 620 evra! Pri tome, prosečna potrošačka korpa za februar bila je 102.480 dinara (872 evra).
Pritom je prosečna neto zarada u istom mesecu iznosila 94.125 dinara (oko 800 evra), čime je za čak 180 evra bila viša od medijalne. Plate u javnom sektoru (840 evra) veće su od onih van te oblasti (785 evra) za oko 7%. Ni unutar javnog sektora, gde radi oko 614 hiljada građana, primanja nisu ujednačena. Najviše zarađuju oni u institucijama na nivou Republike – u administraciji (950 evra), javnim preduzećima (900), oblast zdravstvenog i socijalnog rada (830). Na kraju liste nalaze se zaposleni u obrazovanju i kulturi (786), te u gradskoj/opštinskoj administraciji (700 evra).
Sa druge strane, oko 1,7 miliona ljudi je angažovano van javnog sektora. Od toga blizu milion njih radi u delatnostima prerađivačke industrije, građevinarstva i trgovine. Prosečne zarade u navedenim delatnostima su značajno ispod republičkog proseka – prerađivačka industrija (81.748 dinara), građevinarstvo (80.456) i trgovina (78.439).
Osnovno pitanje u vezi sa ovom analizom jeste šta znači prosečna zarada ako je većina građana zapravo nema? To je samo statistička (obračunska) kategorija, koju u realnosti niko ne mora da ostvaruje. Zbog toga je prilikom ocene životnog standarda i kvaliteta života građana važno uzeti u obzir i nejednakost u raspodeli primanja. Jer, prosečna vrednost dohotka u državi može biti zadovoljavajuća, uprkos tome što u realnosti veliki broj ljudi živi na egzistencijalnom minimumu (ili čak ispod njega).
Srbija je država sa izraženom nejednakošću u raspodeli dohotka. Prema nekim računicama, više od 70 odsto građana ima primanja ispod proseka, dok ozbiljnije iznose zarađuje samo 1% najbogatijih. Uzmimo za primer četvoročlanu porodicu u kojoj oba supružnika rade. Jedan od njih ima prosečnu, a drugi medijalnu zaradu (zajedno oko 1.500 evra mesečno). Kada se imaju u vidu aktuelne cene i vrednost potrošačke korpe proizilazi da čak ni oni ne mogu da obezbede pristojan standard. Kako je tek onima koji imaju manje?
