I uz velike pritiske, ostali smo verni hroničari grada
Nakon što je sedamdesetih godina prošlog veka završio školu Instituta novinarstva u Beogradu, Nikola Salapura postao je dopisnik lista „Zrenjanin” za Opštinu Žitište. Po osnivanju radija uključio se u kreiranje programa i njegov deo bio je do kasnih osamdesetih godina. Kasnije je na predlog kolektiva četiri puta izabran za prvog čoveka kuće. Tokom njegovog mandata je pokrenuta televizija.
Kako priča, devedesetih godina ga je na predlog Aranke Molnar, urednice radijskog programa na mađarskom, sindikat izabrao za v. d. direktora. Iako se izbor u kratkom periodu više puta ponavljao, svaki put poverenje mu je ukazano velikom većinom glasova. Kako ste postali novinar?
– Radio sam kao referent u Žitištu kada me je predsednik Opštine pozvao na razgovor i saopštio mi da idem u školu novinarstva. U trenutku kada sam završio, kolega Mirko Dalmacija, dopisnik „Zrenjanina” iz Žitišta otišao je i ja sam ga zamenio. U to vreme cela strana je bila posvećena događanjima u Opštini. Pisao sam i uređivao uz pomoć Borislava Putnika Puba i Milana Livade. Sve sam pisao u duplikatu i nakon objave upoređivao šta je urednik menjao.
Kako ste dolazili do priča?
– U redakciji mi je rečeno da vodim računa da sva sela u Opštini budu zastupljena. Redovno sam ih obilazio i održavao kontakte sa ljudima. Profesija se poštovala, a verovatno sam ja svojim pisanjem i nastupima doprineo tome.
Nisam imao nijednu neprijatnu situaciju sa građanima i vrlo lako sam dolazio do informacija. Prve nagoveštaje sam dobijao od ljudi na ulici, sa kojima se susret uvek završavao sa: „Nisam ti ja rekao”. Zvali su me i telefonom, pa su priče tako često dolazile do mene. Kakva je bila veza sa čitaocima?
Naši novinari, kako lista, tako i radija, bili su verni hroničari svih događaja. Sve je to uticalo na veliku slušanost i solidan tiraž lista. Imali smo dobru saradnju kroz lične kontakte, a u to vreme u redakciju je stizalo puno pisama koje smo uglavnom objavljivali. Kontakt emisije radija su bile veoma slušane, četvrtkom je išla emisija „Barutana” u koju su se direktno uključivali slušaoci. Trgovci iz prodavnica u glavnoj ulici su napolje iznosili radio, sve je grmelo. Telefoni su bili usijani, a ljudi su se nadmetali ko će ući u program. Kako su previranja devedesetih godina uticala na rad novina?
– Kada je krenulo višestranačje, svi su hteli da budu u novinama i na radiju. Konstantno su upoređivali ko je koliko prostora dobio. Mi smo trpeli velike pritiske i sve je bilo pod nekom vrstom autocenzure. Niko nam nije ništa zabranjivao, ali smo osetili kako mnjenje reaguje. U to vreme su partije imale veliku moć. Često smo se pitali šta će biti ako objavimo ili ne objavimo nešto. Imali smo u tom periodu i nekoliko sudskih prijava protiv novinara, koje su na kraju odbačene. Da li ste zbog tekstova dolazili u neprijatne situacije?
– Svašta sam pisao o događanjima u Opštini Žitište i to mi se uglavnom obijalo o glavu. Kada sam napisao tekst: „Predsedniku stan iz sredstava solidarnosti, a ratna siročad u Ravnom Topolovcu bez krova nad glavom” digla se prašina. Mnoge novine su to prenele i počeo je pritisak na mene. Ženi su na poslu komentarisali da radim protiv sebe, a pozvan sam i na razgovor kod javnog tužioca.
Takođe, kada je bio aktuelan šverc nafte retko ko je obrađivao zemlju. Svake nedelje Opština je imala obavezu da šalje izveštaj Pokrajini šta je urađeno u poljoprivredi, ali nisu pokazivali stvarno stanje. Presavio sam tabak i napisao tekst: „Uredni izveštaji sakrili parlog”. Iz predsedništva SPS-a zvali su me na razgovor, osećao sam se kao na sudu. Tada su krenula podmetanja na poslu. Kako je došlo do osnivanje televizije „Zrenjanin”?
Sa realizacijom ideje počeli smo na predlog kolege iz Pančeva, u kojem je u to vreme takođe osnovana televizija. List je iz sopstvenih sredstava kupio predajnik i potrebnu tehniku i tako smo krenuli sa radom. Program se emitovao na kanalu 37. Sve je lepo išlo. Novinari sa radija i iz lista pokrili su sve oblasti, od politike do sporta. Gosti su nam bili političari, zemljoradnici, lekari, privrednici.
Pošto nam je i radio zaostao sa tehnikom, u tom periodu smo uzeli novi predajnik u nameri da se čuje i do Temišvara. Uspostavili smo saradnju sa njihovom stanicom, ali je to kratko trajalo.
Zašto se ugasila televizija?
– Jednog vikenda u program je pušten film „Ples sa vukovima”. U novinama „Ekspres” optužili su nas da smo ostvarenje nezakonito prikazali i prognozirali da je tako naneta velika šteta gradu. Brojne uvrede iznete su na račun redakcije i novina. Kao odgovorno lice ponudio sam da kaznu lično platim i ostanem u novinama još tri godine do penzije. Nisu mi dozvolili. Proglašen sam za tehnološki višak. Nakon toga televizija se ugasila, a predajnik nestao pod čudnim okolnostima. Kako vidite list „Zrenjanin” danas?
– Mislim da je jedan od boljih lokalnih medija. Smatram da dobro pokrivate teren, ali verujem da je jedna strana malo prostora za zbivanja u susednim opštinama. List je u toku sa svim dešavanjima i u tekstovima se mogu naći sugestije koje mogu da dovedu do opšteg boljitka.
Jovana Šormaz
RADNI DAN DOPISNIKA
– Iako kažu da novinar nema radno vreme, ja sam svaki dan u sedam sati bio u kancelariji i planirao terene. Pisao sam o svemu što se dešava u Žitištu. U to vreme krenuo je razvoj živinarstva, bilo je puno uspešnih domaćina i zemljoradnika. Drago mi je što sam sa njima sarađivao kada su bili na početku – istakao je Nikola Salapura.
