Zanimanja poput ćurčija, terzija, abadžija, sarača, berbera, dunđera, kujundžija, kafedžija…nekada su bila poznata i cenjena. Ovi nazivi su mahom turskog i arapskog porekla. Izumiranjem varoši, nestaju i majstori starih zanata. Sa druge strane, poslovi koje su radile žene (vez, pletenje, tkanje, štrikanje, heklanje, trukovanje) i dalje vode borbu za opstanak.
Jedna od retkih čuvarki je Roža Horvat (1955), rodom iz Mihajlova. Deo života provela je u Zrenjaninu, Novom Sadu, Temerinu i Pančevu. Kako je ispričala, prvenstveno je vezilja. Trukovanje joj je došlo „pod moranje”. Veli da svako ko hoće da se bavi vezom, u jednom momentu će stići do trukovanja. Reč o tehnici izrade mustri (šablona, kalupa) koje se pomoću posebne paste (farbe) prenose na paus papir, a sa njega na platno.
TRNOVIT PUT
– Od malih nogu sam bila taletovana za crtanje i slikanje. Nažalost, nisam mogla da se za to školujem. Udala sam se, i rodila dete. Tako je moja velika ljubav, zbog brojnih obaveza, gurnuta u stranu. Sa vezom sam se srela slučajno, pronašavši knjigu sa mustrama. Privukle su me šeme i šarenilo. Kupila sam platno i krenula. Imala sam nešto više od 20 godina – prisetila se Roža Horvat.
Na početku je radila sporadično. Pre 40 godina postala je aktivnija, a okidač je bio oglas Kulturno-umetničkog društva „Petefi”. U njemu je pisalo da gostuje predavačica iz Mađarske i obučava žene.
– Kurs je trajao nedelju dana. Učile smo dva-tri veza za područje, sa određenim tehnikama. Tada sam se prvi put srela i sa trukovanjem. Radile smo na platnu, potom skidale mustre na pak papiru. Nakon godinu dana preuzela sam grupu. Bila sam dosta mlađa od ostalih polaznica i sve me je zanimalo. Zato su mi i ponudili da držim kurseve. Vodila sam ih više od dve decenije – istakla je naša sagovornica.
VREME USPEHA
Za period kada je bila najaktivnija vezuju je divne uspomene, uspesi i nagrade. Mentorka od koje su učile dolazila je jednom godišnje, sa novim zadacima. Posebno su volele putovanja u Mađarsku. Obilazile su razne krajeve, posećivale znamenitosti, učile istoriju.
– Nekoliko godina organizovala sam u „Petefiju” šestomesečni kurs. Gostovali su eminentni predavači. Dobili smo dva nagradna mesta, odnosno žene su mogle da se usavršavaju u Budimpeštanskoj školi tekstila, gde se vez učio kao zanat. Ja sam tečaj završila u Bekeščabi. Naučila sam mašinski i ručni za dve godine. Da bih postala predavač nedostajala mi je godina pedagoškog iskustva. Bila sam uporna i dobila sertifikat da mogu da vodim i radionice – rekla je Horvat.
Kada se vratila, ova vredna i uporna vezilja, nadala se da će stečeno znanje imati na koga da prenese. Znala je da neće zaraditi velik novac, ali da će biti slabo interesovanje nije očekivala. Žene sa kojima je počela, i koje su učile od svojih majki i baka, zašle su u godine.
Roža, sa nekoliko vršnjakinja, ostala je da se bori za očuvanje tradicije deceniju i po. Kasnije su i one su odustale, a naša sagvornica se suočava sa problemima sa vidom.
OD ARISTOKRATIJE DO NARODA
Roža ukazuje da postoje dve tehnike izrade veza. Prva je po brojanju niti (pokrstice), a druga po crtežu.
Istorijski, deli se prema društvenim staležima. Vezilja kaže da su najstriji i najočuvaniji oni koje poseduje crkva. To ne treba da čudi jer je imala novca za skupe materijale (prirodna svila, brokat, srma, zlato).
– U drugu kategoriju spadaju kraljevi, grofovi, njihova svita. Takođe su bili imućni i mogli su da priušte kvalitetne tkanine. U mom slobodnom nazivu to je gospodski, ili aristokratski vez. Treći je narodni ili tradicionalni. Ovu grupu čine poljoprivrednici, zemljoradnici, seljaci, ribari. Nisu imali npr. brokat, ali su njihove žene koristile kudelju, lan, vunu. Da bi jedan vez mogao da se nazove tradicionalnim, mora da ga rade više generacija, ili ceo jedan narod, duže od 500 godina. Poslednji, četvrti, je građanski. To su bile zanatlije, učitelji, bankari, trgovci. Bogatiji su od seljaka i mustre su nabavljali iz Beča – ispričala je naša sagovornica.
Kada je reč o ovoj temi, naročito o trukovanju, posebno mesto zauzima pasta. Služi da se iscrtani šablon prenese na platno, i kasnije izveze. Način na koji se izrađivala bio je tajna.
– Pasta sa kojom su naše seljanke radile je domaća. Ko je znao da je napravi nije hteo da oda recept, jer je donosio zaradu. Imala sam priliku da odem u Debeljaču, kod jedne poznate vezilje. Pokazala mi je kako se ta pasta sprema. Osnova je otopljen pčelinji vosak. Potrebni su i prah kojim se podvlači bordura (plavi ili braon) kada se kreči kuća i tri kapi rafinisanog ulja – otkrila je Roža Horvat.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović i arhiva Muzeja
