Vraćajući se iz Kristalne dvorane, ka centru, krenula sam ulicom Karla Marksa. Dobro, znam da je ulica promenila ime, ali čitam kako je napisano. E, sad sam u ulici, istoj, ali drugog imena. Dr. Zorana Kamenkovića. Ne, nemojte, nije da ne znam da se posle dr ne stavlja tačka, ali – tako piše na tabli.
Skrenula sam u Ruvarčevu ulicu, prema šetalištu kraj Begeja. Stara gradska ulica, čiju levu stranu zauzima bočni zid nekadašnje fabrike šešira (i tuljaka, i …). S desne strane, mir i tišina gradskog sokaka. Jedna prelepa kuća, pod prethodnom kulturnom zaštitom. I, tamo prema zemljanom putiću koji vodi ka begejskoj stazi, skroz zaklonjena zelenilom kuća zelene boje, skromna i sama.
I, šetalište, i Begej – mnogo rastinja, čovek u čamcu koji peca. Nad stazom se razgranao beli dud. Zatičem starijeg sugrađanina kako bere slatke plodove. Pitam – zar su već zreli. Začuđeno me je pogledao: – Pa, juni je…
Iza sebe čujem mlade glasove. Devojka sa dva drugara. Pričaju o Begeju. Kako je nekada lepa reka, o kojoj su im pričali roditelji, zapuštena, više tamna nego zelena. I čujem kako bi voleli da tu bude kupalište, da reka oživi. Kažu, ne vredi da se samo ukloni mulj, bilo bi dobro da bude kao na Peskari, da se stave talpe, pa da uživamo u letu… A meni je drago što sve to čujem, i što ovaj grad ima mlade koji ga vole.
Stazom, prema pešačkom mostu. Vidim dečje igralište, park sa tujama, klupe, lepe zgrade. Oaza zelenila. Sad, mogla sam da produžim i dalje stazom, ali sam ipak skrenula u Daničićevu ulicu koja je prostorna kulturno-istorijska celina. Proteže se u pravcu sever – jug, na severnoj strani je ograničava Ulica dr Emila Gavrila, a na južnoj strani se prostire do korita Begeja. Ulica koja takođe skriva svoju lepotu, makar ona bila i načeta zubom vremena.
I, uopšte, trebalo bi organizovati razgledanje grada. Videti njegovu lepotu i sačuvati ono što je vreme načelo… I voleti ga, voleti…
