Hladno vreme, posebno kada su kiše, valjda najviše smeta prodavcima i kupcima na dva zrenjaninska buvljaka, kod Glavne pijace i kod Male pijace u Jug Bogdanovoj. Buvljak i dalje ostaje mesto ne samo naše razonode, već i za kupovinu „na sve i svašta”.
Nisam mnogo putovala po svetu, niti išla na pančevački ili novobeogradski buvljak, čak ni na onaj u Novom Sadu, ali sam bila u Portobelu, u Londonu, i bila sam totalno fascinirana jer tada kod nas buvljaka nije bilo.
Znam da nije klasični buvljak (mada je bio jedan takav gde su kupovane lutke što trepću i drže se na krevetu), više je to bila švercerska pijaca u Trstu, na Ponte Rosu. Moja sestra Ljilja i ja smo rešile da krenemo tamo. Pa smo sele u švercerski autobus, direktno iz Beograda do Trsta. Bio je pun i prepun već osvedočenih švercera farmerki i šuškavaca, oni su odmah zaspali, jer su, za razliku od nas dve, znali šta ih tamo čeka.
Kada smo videle Ponte Roso i gužvu, rešile smo da prvo popijemo kafu. Bilo je kasno proleće, Trst je bio divan sa uličicama prepunim zelenila, mirisom mora… Posle smo bile i gladne, pa smo otišle i u restoran sa ribljim specijalitetima. Tako su nam otišle i pare pripremljene za kupovinu na Ponte Rosu. Zatimo smo malo šetale po gradu, otišle do pravoslavne crkve, svratile u neke prodavnice. Tu sam kupila sebi cipele, Ljilja neke majice i za Sašu par dečjih košuljica i teksas pantalonice na tregere…
Došlo je vreme za povratak, zborno mesto bilo je na Ponte Rosu. Vidimo naše saputnike kako navlače farmerke preko farmerki, lepe to selotejpom, prave raspored gde će šta da sklone…
Krenuli smo i stigli do carine. A na carini – šta imate za pokazivanje. Dve kese. Sumnjičavi pogled iskusnog carinika. Gleda, ne veruje i na kraju me ocarini zbog – cipela. Samo mene. Smejao nam se ceo autobus. Šverceri ne platiše ništa, a ja… A i dan-danas me tako nešto prati…
