Gledajući stotine ljudi koji trče gradom tokom Zrenjaninskog polumaratona, mnogi sugrađani sigurno su se zapitali šta ih to goni. Potreba za kretanjem, koja je suzbijena savremenim sedentarnim načinom života, odgovara Ivan Miškeljin, trostruki prvak Srbije u maratonu i osvajač 27. mesta na Svetskom prvenstvu u ultramaratonu 2016. godine. Ova potreba naterala je i njega, profesora fizičkog vaspitanja, da pre deceniju počne da trči. Do danas nije stao, a svoja iskustva pretočio je u knjigu „Trka u mojoj glavi“, koju je predstavio u Zrenjaninu, 21. novembra, u kafiću „Bašta mala“.
– Knjiga je namenjena svim ljubiteljima trčanja, ali ideja je bila da njome takođe podstaknem druge da počnu da trče. Trudio sam se da prikažem ono što se dešava u glavi trkača – sa kakvim se iskušenjima se suočavamo, kako ih savladavamo. Verujem da trčanje menja bit čoveka. Transforimiše iz pasivnosti u aktivnost, daje veru da možeš da promeniš sebe. Kada istrčiš maraton, više nema nesavladivih prepreka – priča Ivan Miškeljin.
Pre savladavanja distanci od 42 kilometra, za početak, dobro je početi sa šetnjama i džogiranjem u gradskom parku ili na stadionu, navodi naš sagovornik. Trčanjem se reguliše zdravlje ugroženo stresom, neaktivnošću i lošom ishranom, a ne zahteva mnogo resursa.
– Nisu potrebne teretane, imate livade, šume, staze pored reka; ne morate nikoga da plaćate, postoje planovi treninga na internetu. Za fudbal ili košarku potrebna je ekipa, a na trčanje možete otići sami kad god vam odgovara – priča jedan od najboljih dugoprugaša Srbije. Dodaje da trčanje ipak ima i aspekt društvenosti, koji se ogleda u zajedničkim putovanjima i druženjima na trkama poput Zrenjaninskog polumaratona. Miškeljin objašnjava da su ove sportske manifestacije sve popularnije i u našoj zemlji poslednjih godina.
– Formiraju se trkačke zajednice u različitim gradovima. Svest se menja, ljudi shvataju dobrobiti trčanja. U svetu je ova aktivnosti već odavno postala trend. U Americi ima gradova gde više ljudi trči nego što šeta – navodi autor knjige „Trka u mojoj glavi“.
Za Miškeljina, trčanje je ipak više od sportskog hobija – poslednjih deset godina on ne može da zamisli dan a da ne obuje patike i ne ode na stazu. Kada je počinjao, nije znao u šta se upušta, ali je brzo shvatio da mu dobro ide nakon što je posle dva meseca na prvoj trci osvojio bronzanu medalju. Sam je sastavljao planove ishrane i treninga. Pre četiri godine stigao je do Svetskog prvenstva u ultramaratonu u Dohi (50 kilometara).
– Kao neko ko je kasno počeo da trenira, neopisivo iskustvo bilo je naći se rame uz rame sa bogovima trčanja. Za ovo takmičenje pripremao sam se dva-tri sata dnevno, ali sam ne bih uspeo. Otac me prati na svim trkama, supruga ima razumevanja, kao i naše dvoje dece. Daju mi punu podršku – kaže šampion države u maratonu.
Knjiga „Trka u mojoj glavi“ može se poručiti od Ivana Miškeljina na Fejsbuku, a on je i izdavač svog rukopisa.
Milana Maričić
ZRENJANIN PREPOZNATLJIV PO ATLETICI
Ivan Miškeljin je još kao dete zavoleo banatsku ravnicu. – Moj otac je rođen u Aleksandrovu, gde sam često provodio detinjstvo. Takođe, dobri prijatelji su mi organizatori Zrenjaninskog polumaratona, koji sjajno vode ovu manifestaciju. Prve sportske asocijacije na vaš grad za mene su upravo Zrenjaninski polumaraton i Ivana Španović – kaže višestruki prvak države u maratonu.
