Mada je nedavno bio operisan, već posle nekoliko nedelja Rade Vlaisavljević se oporavio i nastavio da uređuje baštu. Sa svojih skoro 96 godina, jedan je od najstarijih učesnika Drugog svetskog rata u ovim krajevima.
Sećanja ne blede, iako je iz Banatskog Karađorđeva, kao osamnaestogodišnjak, gurnut na put ratne golgote. Bio je skojevac od 1941. godine, a na čelu organizacije bio je Božo Barać, student bogoslovije. Učio je krojački zanat u susednom Žitištu. Nekoliko puta je izbegao hapšenja, a ratni put vodio ga je kroz Bosnu gde je na ratištu ranjen i zarobljen, od logora „Sajmište” i „Milišića ciglane” u Beogradu, pa sve do Nirnberga Grafenberga…
Invalid je prve kategorije, u penziji od 1980. godine, odlikovan medaljama zasluga za narod i za hrabrost, bio je u Prvoj vojvođanskoj brigadi, treći bataljon…
Rođen je u čestitoj porodici Vlaisavljevića. Roditelji Sava i Mara, imali su sedmoro dece: sinovi Mile, Rade, Stanko, Branko, ćerke Soka i Ljuba i najmlađi sin Dragan. Danas je ponosan na svoju porodicu. Supruga Stana je preminula pre 18 godina. Kćerke Branka i Olga, unuka Saša i unuk Vladimnir i Sašina deca Nebojša i Nina čine mu dane radosnim…
Mnogo je mladih ljudi stradalo u ratu
– Mnogo je ljudi, posebno mladih, stradalo u ratu. U logoru, padali smo iscrpljeni od gladi, od batina i mnogi nisu preživeli… Spavali smo na betonu, jedan do drugog, kako bismo se ugrejali. Ja sam 1942. godine poslat u Kovin, da radim na imanju jednog Švabe, godinu dana kasnije oteran sam u Guduricu kod Vršca… U jesen 43. vratio sam se u Banatsko Karađorđevo, organizacija je radila, sastanke smo održavali kod Milice i Ilije Preradovića. Prikupljali smo pomoć za partizane, pravili skloništa… Zatim mi, banatski mladi partizani, u jesen idemo u Surduk, da pređemo Dunav… Grupa je izdata, mnogi su uhvaćeni i streljani. Išao sam kroz Srem, prešli smo Savu decembra i stigao sam u Bosnu, a prvo veće mesto bila je Bijeljina – seća se Rade.
Video je decu u zbegu, prolazile su kolone kroz sneg, februar, bez hrane…
– Možete onda misliti kako smo se osećali kada je iz jedne kuće zamirisala – sarma! Kuvali su je za četnički štab, ali su oni pobegli, pa je bilo za nas. Borbe sa Bosansko-hercegovačkom handžar divizijom. Ranjen sam Koraju kod Brčkog, u istočnoj Bosni, tokom Sedme ofanzive a lečio se u partizanskoj bolnici 16. divizije u selu Trnavo (desna noga, ruke, grudi), gde je bio Veljko Lukić Kurjak. Tu sam i zarobljen, u zemunici. Rekli su nam da se izdvoje tifusari da bi otišli kod lekara. Krenuo sam sa grupicom od desetak tifusara. Onda me je jedan oficir zadržao i vratio me natrag. Ubrzo su nemački vojnici iz pištolja pobili obolele od tifusa. Samo sam, eto, zahvaljujući tom oficiru, Nemcu koji je znao šta obolele čeka, ostao živ – kaže naš sagovornik.
Mučenja u logorima
Tukli su ih, sproveli u Brčko, 45 kilometara dalje, i tek na polovini puta su im dozvolili da piju vode, između mitraljeske paljbe. Kada mu se inficirala rana na nozi, lekarima je rekao da se zove Rade Ilić iz Srema, bojeći se da neko ne naudi njegovoj porodici u Karađorđevu, roditeljima, sestrama i braći.
– U Mihaljevcima su nas zvali banditi, i ubijali svakog trećeg u redu. Preživele, među njima i mene, oterali su u Beograd, u logor „Sajmište”, logor na Zvezdari. Spavali smo na zemlji, mučeni, prozebli, gladni… April 1944 – dobio sam tifus, lekari su bili Italijani. Lekar mi je rekao da sedim tu gde sam, sa samo 40 kilograma, ali ja sam bio uporan da se vratim u logor i tu je bilo mnogo Ličana, Dalamatinaca… Tu sam sreo Antu Viculina iz Kaštel Lukšića, bio mi je kao brat i posle rata smo nastavili da se družimo. Selili su nas stalno, logori Nirnberg, Grafenberg (prema Čehoslovačkoj), zima, rad – sekli smo drva u šumi gde je bilo veliko skladište nemačkog oružja, bili smo u drvenim klompama, oko nogu smo uvijali krpe. Rasekao sam nogu žiletom ne bih li dobio poštedu, ali nije vredelo…
I, dok se seća, Rade Vlaisavljević stalno ponavlja da i takvim, nesrećnim vremenima, uvek naiđete na dobre ljude. Recimo, jedan nemački vojnik je zarobljenicima dozvolio da skuvaju krompir, drugi je zabranio…
Preživeo je i savezničko bombarodvanje „Sajmišta”. Logoraše su oslobodili Amerikanci, i poslali na razne strane…
Rade je sa avijatičarima otišao do Zemuna i čekao voz, da krene kući. Čekao je „Ćiru”. I stigao u svoje Banatsko Karađorđevo…
Zanimljivo je da je Rade bio komandir logora u Koviljči, gde su bile Švabe:
– Pričao sam im kako je bilo i dobrih Nemaca, koji su nas u logoru na radu hranili, pa sam i ja njima to omogućavao. Potom je upućen u Titov Veles, tu se demobilisao i javio u Begejski srez.
I, kada ga, posle 74 godine od završetka rata, pitate o stradanju i ratnom bezumlju, Rade Vlaisavljević kaže: – Bio sam mlad, i nadao sam se slobodi i boljem životu… MILENA BEČEJAC
