Nakon završetka master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pijanistkinja Anica Milošević, bila je spremna za novu avanturu. Oduvek je želela da ode na istok, a prvenstveno je razmišljala o Indiji i Japanu. Kako kaže, zbog velike potražnje za stranim predavačima, u Kini je u jednom trenutku bilo lako pronaći posao. To je videla kao šansu da se zaposli u struci, ali i kao način da u isto vreme gradi karijeru i putuje.
Anica objašnjava da joj porodica i prijatelji u početku nisu verovali da će zaista otići, jer je i ranije u nekoliko navrata „odlazila”. Ističe da je od njih imala veliku podršku, a sada je skoro dve godine u Pekingu.
TEMELJNE PRIPREME
Nakon konkurisanja za više poslova u različitim krajevima Kine, kao najbolju ponudu prihvatila je da predaje muziku u Pekingu u „Kraljevskoj školi” (Beijing Royal School). Usledila je priprema dokumenata za vizu krenula u realizaciju svoje ideje.
– Mnogi ljudi koje sam znala su već radili u Kini i po nekoliko godina, ali ne u internacionalnim školama. Nakon nekoliko meseci sam već pronašla grupu koja mi je mnogo pomogla u pripremi. Kao profesoru škole ponuđen mi je smeštaj u zgradi nadomak kampusa, što sam prihvatila. Bilo je vrlo jednostavno, jer sam odmah znala gde ću živeti i bilo je lako da me dalje povežu sa stanovnicima zgrade i ostalim profesorima – kaže Anica.
Čim je dobila posao krenula je na kurs kineskog jezika na Konfucijevom institutu u Novom Sadu i završila je prvi nivo pre nego što je otputovala. To je, ističe, učinilo da „Kineski zid” od jezika sa kojim nije imala nijednu dodirnu tačku, izgleda malo manje velik i nesavladiv, a kasnije joj je i pomoglo da izgradi vezu sa kulturom i ljudima oko nje.
Osim toga, mnogo je čitala o Kini i slušala razna iskustva, te nije bilo nečega što bi nazvala kulturološkim šokom.
SVE JE DIGITALNO
Ono što je u kineskoj kulturi očigledno, smatra Anica, jeste da je duhovnost stavljena u drugi plan pod trenutnim komunističkim režimom. Naglašava da su bogata kultura i tradicija, raznolikost, velika upornost i neopisiva izdržljivost duha ono što joj se kod kineskog naroda dopada.
– Prvi utisci su bili sjajni. Razlike u načinu života su velike i, pre svega, primetne u ogromnoj primeni tehnologije u svakodnevnom životu. U Kini se gotovo sve obavlja digitalno. Novčanik sam ostavila pre dve godine i koristim ga samo kad doputujem u Srbiju, to mi je bilo nezamislivo – kaže naša sagovornica.
Velika prednost je mogućnost da sve u bilo kom trenutku može biti dostavljeno, što je od velike pomoći za one koji mnogo rade. Ne postoji stvar koja se ne može pronaći na kineskoj aplikaciji „Taobao”, pa nije neobično što većina stranaca prođe kroz fazu opasne zaraze kupovinom preko nje, primećuje Anica.
Nedovoljna ekološka svest, puno plastike u koju je sve upakovano preko svake mere i loš kvalitet vazduha su svakodnevna pojava i smetaju našoj sagovornici.
– Prošle godine imala sam utisak da vazduh nije toliko loš, osim par dana kada je bio visok procentom zagađenja. Ali ove godine je jako strašno i mislim da mi je ova zima bila teška zbog toga. Poslednjih mesec dana se dešavalo, ne šalim se, da po nedelju dana ne vidim sunce – kaže Anica.
INOVATIVNE NASTAVNE METODE
Anica je prvog radnog dana bila jako uzbuđena. Kolege su je sjajno prihvatile i sada ne oseća razliku u kolektivu u Kini i u Zrenjaninu, jer, kako kaže, ljudi su ljudi, svuda. Iako je na napor navikla, jer je radila mnogo i u Srbiji, bilo joj je teško da se navikne na dug radni dan u Kini, prvenstveno na vreme koje provodi u školi.
– Ponekad pomislim da je previše, ali s obzirom da je škola u kojoj radim zaista velika, slobodno vreme mogu provesti na sportskom terenu, u teretani, na bazenu ili kako god zamislim. Dobra organizacija znači da neću poneti ni trunku posla kući i zaista se trudim da tako i bude – objašnjava Anica.
Na internacionalnom departmanu škole nastava je bazirana na transdisciplinarnom programu (Internacional Baccalaureate), što znači da je svaka nastavna jedinica kreirana u timu i na taj način stvoreni su jedinstveni nastavni planovi sa mnogo interakcija između predmeta, opisuje naša sagovornica.
– Nastavnom planu pokušavam da priđem iz drugog ugla, što predstavlja izazov i vrlo mi je zanimljivo da pripremam časove i tražim materijale. Imam utisak da i sama stalno učim nove stvari te, iako je posao vrlo zahtevan, osećam da radim na sebi konstantno. Želja mi je da se dalje usavršavam u tom pravcu, a škola mi je obezbedila nekoliko važnih kurseva na kojima sam naučila mnogo o ovoj metodologiji – zadovoljno priča profesorka.
DISCIPLINA JE KLJUČNA
Nekoliko talasa korona virusa u Pekingu su, svedoči naša sagovornica, bili brzo zaustavljeni te trenutno grad broji više od 80 dana bez ijednog slučaja, a stanovništvo se vakciniše velikom brzinom. I pored toga, Anica je mišljenja da korona u Kini još uvek nije pobeđena, ali ističe da se zbog velike discipline život brzo vratio u normalu, koliko je to u ovom trenutku moguće.
– Mislim da smo u poslednjih godinu dana videli svet iz neke drugačije perspektive i nadam se da smo svi ponešto naučili. Meni, kao i svima koji žive u inostranstvu, to predstavlja veliki problem, jer odlazak kući izgleda gotovo nemoguć – kaže Anica.
Dodaje da u Srbiju dolazi kad god može. Iako u poslednjih godinu dana ljudi nisu mnogo uspevali da putuju, Anica je čak dva puta došla u Srbiju, što opisuje kao neverovatno.
Kaže da je gotovo sve uspomene, do završetka srednje škole, vezuju za Zrenjanin i rodni Sečanj. Njena porodica, prijatelji i đaci su ovde. Zrenjaninska Muzička škola je, objašnjava Anica, njena druga kuća jer je u njoj provela 10 godina kao đak i dve divne godine kao profesor.
– Od oca sam nasledila ljubav prema svom poslu, zbog toga smatram da uvek postoji dovoljno prostora za napredak i usavršavanje. Znam da nema mnogo ljudi koji zamišljaju profesorski posao kao nešto uzbudljivo, ali to dosta zavisi od programa i sistema rada. Planiram da se vratim i volela bih da pronađem način da stečeno iskustvo jednog dana donesem u svoju zemlju – zaključuje Anica. Jovana Šormaz
