Svi njegovi radovi nose istinu i pozitivnu poruku. I to publika prepoznaje već na prvi pogled, jer podstiču i na razmišljanje, retrospektivu, doprinose boljem, čemu i sam teži. Crtao je pre nego što je progovorio, u Tomaševcu, tamo gde ravnica budi neka posebna čula i gde priroda bojama i zvucima otvara neslućene vidike.
On je Pedaman, kako se potpisuje na svojim slikama i crtežima, a peda-man je čovek-dete, izmišljeni super heroj. Umetnik koga nosi pravoslavlje, koji radost Jevanđelja prenosi u umetnost, dr Predrag Lojanica. Pleni skromnošću, a osvaja čudesnom impresivnošću i snažnim porukama.
Prve umetničke korake je oslikao šakama na zidovima porodične kuće u Tomaševcu, a do danas se predstavio nizom samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Kako je porodica reagovala na tvoje „pećinske crteže”?
– Ne znam, ne sećam se, ali ne da me nisu sputavali, već su me sve vreme podržavali, iako u široj familiji nema nikog ko se ikada bavio slikanjem, a talenat je postojao u porodici.
Kako je umetnost prevladala afinitete za informatiku i mašinstvo na početku studija?
– Interesovanje za informatiku i mašinstvo je silom prilika bilo ispoljeno. Upisao sam fakultet da ne bih išao u vojsku. To je bilo ‘92. i ‘93. godine. Lako si mogao na ratištu da završiš. Na kraju sam i otišao u vojsku, ali sam imao sreće što se rata tiče, ‘94/95. je bilo mirno na Kosovu. I srednja škola mi nije baš da se hvalim…Ali, neko znanje mi je koristilo. To je vreme kada sam se usmerio na crtanje, a kasnije i slikanje.
Kako si se spremao za prijemne ispite, preživeo padove i reagovao na vest o prijemu na Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu?
– Prve pripreme su mi bile u Zrenjaninu kod Duška Kirćanskog. On je dosta uticao na mene i trebalo mi je vremena da se oslobodim njegovih pohvala. Tada sam pao na prijemnom u Novom Sadu i od sledeće godine sam počeo da se pripremam u Beogradu, u vreme velikih protesta u Beogradu. Fakultet likovnih umetnosti nije radio, ali su bile pripreme za prijemni ispit koje su vodili Mrđan Bajić i Danica Basta. Išao sam u obe smene, ali sam i te godine pao na prijemnom, prvo u Beogradu, a onda, u drugom roku, i na Cetinju.
Sledeće godine sam ostao u Beogradu i nastavio pripreme, nosio radove profesorima sa fakulteta na korekturu i upisao 1998. Kada sam čuo da sam primljen, bio sam mrtav-hladan. Istrošio sam emocije u prethodnih nekoliko godina. Da nije bilo Mrđana Bajića u komisiji mislim da me ni tad ne bi primili. Zašto, ne znam. Umetnost je širok pojam, crtež isto. Kao takvi skoro neograničeni pojmovi, postoji mnogo prostora za manipulacije i diskvalifikacije. Utisak je da mi je uvek „nešto” falilo, dok su ostali to „nešto” očigledno imali. I dalje ne znam šta je to „nešto”.
Od trenutaka kada si crtao po zidovima kuće, do prve samostlane izložbe na „Kolarcu” protekle su godine. Kakvi su „žmarci” prožimali prvu?
– Prva izložba je bila odlična. Niko od medija nije došao (a bio sam se rastrčao po raznim), osim jedne internet TV, čini mi se, slučajno. Lepo je bilo, veselo. Bilo je mnogo ljudi i dosta njih je bilo iznenađeno, jer su me, uglavnom, viđali bradatog i u crno obučenog, pa su tako nešto očekivali i na mojim slikama. Ali, Pedaman slike su bile pune boja.
Kako Pedaman povezuje u svom stvaralaštvu Jevanđele i Carstvo nebesko sa Dibifeom, Pikasom? I kako si iz mraka izranjao u svetlost?
– Svi sami biramo put kojim ćemo ići. To je jedan od primera kako iz mraka u svetlost. Ako hoćeš da budeš stvarno lak, radostan, nemoguće je ne upoznati se sa Jevanđeljem. U nekim mlađim godinama bio sam oduševljen raznim muzičarima i zanimljivo mi je bilo kako su neki mladi umrli, neki se i ubili. Nekako mi nije bilo jasno otkud to, mlad, slavan umetnik, kao srećan, a ubijaš se? Čudno mi bilo. Pokušaj podražavanja takvog načina života, makar i površno, nije baš urodilo osećanjem ispunjenosti, zadovoljstva, radosti. Naprotiv bilo je mnogo trenutaka ispunjenih tugom, čamotinjom, nezadovoljstvom. Ne znam ovo u vezi sa Dibifeom, Pikasom. To su umetnici koji su inspiraciju nalazili u dečjem stvaralaštvu, Pedaman isto. Jevanđelje jeste potpora Pedamana, stub koji ga drži. Težiti da si manje opterećen brigama, teretima duševnim. Sve to valjda doprinosi da se čovek oseća bezbrižnijim i čistijim poput deteta. Time i njegovo stvaralaštvo.
Sve, zapravo, počinje od crteža?
– Volim da crtam, meni svaka slika, nakon početne ideje, prelazi na papir. Tu razrađujem ideju ili se igram linijama stvarajući i provodeći vreme sa papirom i olovkama i ljudima. Obični razgovori, trenuci provedeni sa nekom osobom kroz liniju, u mom slučaju se kanališu na papir i nastaje crtež tog čoveka u određenom trenutku i raspoloženju. Sve je jednostavno i neponovljivo. Nema istog čoveka u istom trenutku.
I tako si stigao do „Portreta čoveka”, kako je naslovljen tvoj magistarski rad…
– Da, to je bio jedan introspekcijski rad u kojem sam se bavio odnosom umetnika i portretisanog čoveka. Taj je rad baziran na sedamdesetak crteža-portreta različitih meni interesantnih, uglavnom tada mladih ljudi i vremenu provedenim sa njima, mislima u tim trenucima, kao i nekim drugim svojim razmišljanjima. Taj rad je, ustvari, moj autoportret u pisanoj formi, dok su na zidovima bili portreti ljudi koje sam crtao. Portreti naspram autoportreta. Crtež naspram teksta. Dosta sam pisao u tim nekim godinama, pa sam spojio reč sa slikom. Opet su i reči neki crteži na papiru. Ustvari, svi moji pisani radovi su neka vrsta autobiografije.
Da li si slutio doktorske studije dok si dve godine boravio u manastiru Svetog arhiđakona Stefana u Slancima kod Beograda?
– Nisam slutio, nego sam aktivno radio na tome. Doktorske sam upisao pre odluke da odem i ostanem u manastiru. Ali sve je bilo isprepletano: kraći boravci u manastiru, neodlučnost šta da slikam, crtam, poziv i moja želja da probam da vidim kako je to biti u manastiru. Veliku ulogu u svemu tome je imao arhimandrit Andrej Jovičić. Mislio sam male portrete da radim, delovalo mi je lakše, manje vremena treba. Kada sam je izložio, otac Andrej me je pogledao i rekao „ne”, raširio ruke i rekao „ovolike”. Preambiciozno, sumnjao sam tada u sebe, ali eto, hvala Bogu, završilo se skoro pa savršeno.
Lepotu pronalaziš svuda oko sebe, kud god krenuo – šta je za tebe lepota?
– Lepota je i istina, put do nje. Ne možeš da budeš lep i da lažeš, kradeš, budeš bahat i osion. Lepota je veza između unutrašnjosti i spoljašnjosti. Lepota je povezanost, balans. Ona je radost, može da bude uzbuđenje, a može da bude i trenutna prolazna strast, nešto što nas zaslepi, opčini u trenutku, samo to možda i nije lepota, to je više zaslepljenost, čini mi se.
Tema Kosova te zaokuplja poslednjih godina?
– Jeste. Fasciniran sam paralelnim istorijama naroda na Balkanu. Svako piše svoju istoriju. Za mene je to potpuno ludilo. Smatram da nisu sve istorije baš sasvim u redu. Lepo bi bilo organizovati ozbiljne rasprave da se ne sluđuju ljudi na ovim prostorima više, ali to baš i ne pada na pamet vođama, kako mi se čini. Kosovo je prostor, zemlja na koju sam upućen u nekim trenucima svog života. Ono je prostor mnogih rasprava, podela, tragedija. Ono je prostor zavođenja, manipulacija.
Šta je istina u svemu tome? To me interesuje. O tome pokušavam da slikam, time da se bavim. Na mojim slikama u centru zbivanja jeste običan, mali čovek. Ne verujem u ovo sadašnje Kosovo, niti u ispravnost dolaska do tog stanja. Ne verujem u ilirsko, starosedelačko poreklo albanskog stanovništva na Kosovu i to bih da predstavim na svojim slikama.
Kakva je umetnost u vremenu korone?
– Ne znam. Svako vreme ima svoju umetnost. Ljudi se na različite načine izražavaju, tako i sad. Najgore je što ovo traje i smanjena je mogućnost putovanja i kretanja i sve više postaje uslovljena raznim stvarima. Sigurno će se to odraziti i na umetničko stvaralaštvo. Neće ponestati stvaralaštva, ljudi moraju da stvaraju.
Može li se umetnošću ostvariti pristojna egzistencija?
– U mom slučaju, ne. Meni skromnu egzistenciju obezbeđuje rad u osnovnoj školi, ne bavljenje umetnošću. Nekad nešto prodam, ali je to simbolično u svakom smislu, i po učestalosti i po ceni. Nema ni govora o egzistenciji od umetnosti u mom slučaju. Zašto je to tako, ima dosta faktora, verovatno sam i ja jedan od njih. Mada mislim da se u umetnost ne ulaže.
Pogledajte samo šta se dešava kada umetnik ima samostalnu izložbu. U većini slučajeva sve sam finansira. Nekad galerija obezbedi transport slika i plati putne troškove da se dođe na otvaranje. Nema honorara. Izložbe jesu dobra stvar i radim ih, jer me usrećuju na neki način, iako se osećam kao cirkuzant čim se povede reč o egzistenciji. Samostalne izložbe postoje više da bi se održavao program nego što umetnici imaju materijalnu korist.
Šta bi poručio mladima koji nameravaju da se bave umetnošću?
– Samo će im se kasti gde, kako i sa čime.
