– Počeo sam da pravim žabu, ali je ispao slon – objašnjava mališan od jedno pet godina, pokazujući – dosta zadovoljno – neke figurice od papira, svojih ruku delo. Bila je to emisija na jednom od brojnih RTS-ovih kanala, o dečjoj sekciji za origami. O drugoj figurici priča je bila malo komplikovanija (ali isto vrlo ozbiljna) – uglavnom, saznali smo da je njenoj izradi pristupio sa namerom da napravi rodu, ali je nekako ispao zec.
Malo je reći da me je do suza nasmejao, nisam mogla ni da progovorim, smejući se što na glas, što u sebi, narednih pola sata. I svima sam posle prepričavala dečakova objašnjenja, prosto je fenomenalno kako ti od žabe ispadne slon, a od rode zec – i uopšte nije važno da li figura liči, ili nimalo ne liči na te životinje, važno je šta je u njegovoj mašti. Stvaralačkoj mašti, jer su prstići, očito, predano pretvarali jedan oblik u drugi – dok se nije pojavio slon!… I opet sam se zapitala (kao i toliko puta do sada) kako je moguće da, na kraju, od tako divne dece nastane tako koješta od ljudi… Možda će jednoga dana taj mali projektovati neko novo arhitektonsko čudo koje će zadiviti svet. Mada će dovoljno biti da bude zdrav, pošten i srećno zaljubljen.
Kad bolje razmislim, i nije neobično što je detetu od žabe ispao slon, a od rode zec. Kad odrasteš na betonu i asfaltu, na petom spratu, sve te životinje poznaješ samo sa slika, a veličanstvenog slona su mu, bar, pokazali u zoološkom vrtu. Zapravo, i vrapce, u parkovima, danas retko mogu da vide. Nestaju iz našeg okruženja. Kažu da, u ovom momentu, u Evropi više ima kokošaka nego divljih ptica. Ali su te kokoške na farmama, u kavezima, a ne u dvorištima. Celu planetu smo podredili našoj ishrani, i profitu. Ma i ljude, sve profitu mora da služi.
A slonovi i vrapci su za rezervate…
