Jovan Rajs, jedan od malobrojnih Zrenjaninaca koji su preživeli nemačke logore, u svojoj knjizi „Opunomoćenik ućutkanih” opisuje vreme na samom početku rata i o svom životu u toku i posle Holokausta, i svedoči da je njegov otac sa prinudnog rada na početku rata dolazio ćutljiv, da nije želeo da govori o tome, već je mlad Jovan čuo ono što su govorili među sobom ostali Jevreji.
Još jedan Jevrej, koji je mlad iskusio neljudskost, zlo i posledice Holokausta, rođeni Zrenjaninac, Ivan Ivanji, u svojim kolumnama za nedeljnik „Vreme” često se osvrće na ponašanje i stav ljudi prema sećanju na Holokaust u Srbiji i u Nemačkoj. U kolumni pod nazivom „Kako se sećati zločina?”, objavljenoj 1. oktobra pre dve godine, iznosi svoj stav u odnosu na najave da će centralna kula na Starom sajmištu biti pretvorena u memorijalni centar.
KAKO SE SEĆATI ZLOČINA?
– Odmah da naglasim da je situacija po tom pitanju kod nas po svemu drugačija nego u Nemačkoj, posebno što se Starog sajmišta tiče, jer je posle rata u njemu u ateljeima dodeljenim umetnicima, praktično rođen moderni kulturni život Beograda, Srbije, donekle i Jugoslavije– pisao je Ivanji i napomenuo da groblja, u stvari, treba da budu mesta života, pametnog učenja o dobru i zlu.
On je u svom tekstu napisao i da sam sebi ne daje za pravo da se meša u uređenje spomenika, ali da to ne znači da ga ne zanima šta će se stvarno dogoditi.
NARUŽENO KULTURNO NASLEĐE
Krajem 90-ih godina prošlog veka velika prašina se digla posle preseljenja Jevrejskog groblja sa stare lokacije, kod zgrade Naftagasa kod Autobuske stanice. Tadašnje krađe ostavile su gorak ukus u ustima mnogih u Zrenjaninu.
Kulturno nasleđe u gradu je naruženo krađama spomenika, obezglavljivanjem bista značajnih Zrenjaninaca, a takva sudbina nije zaobišla ni Jevrejsko groblje.
Istoričar Istorijskog arhiva u Zrenjaninu dr Filip Krčmar jedan je od onih koji su radili na ispravljanju grešaka koje su načinjene u toku preseljenja, a posao oko izmeštanja preseljenja groblja urađen je neplanski, tek popisom grobova okončan je posao oko beleženja tačnih brojeva.
– Sa kolegama sam obilazio i popisivao jevrejske grobove i uspeli smo da popišemo više od 620 spomenika. Ima tu grobova koji su stariji od 100 godina, neki datiraju od 20-ih godina 19 veka. Tada je groblje bilo otprilike tu gde je sada gradski bazen i Elektrovojvodina. Međutim, u međuratnom periodu je ono premešteno na drugu lokaciju, da bi se 90-ih godina premestilo na sadašnju lokaciju, na uglu Grobljanske i Bašaidske ulice – ispričao je za naš list Filip Krčmar, istoričar iz Istorijskog arhiva Zrenjanina.
SMRT NA ŠLEPOVIMA
On je dodao i da spomenika iz Drugog svetskog rata skoro da i nema.
– To je i logično, jer je većina Jevreja tada stradala u logorima, umirala na šlepovima – objasnio je on.
Pitanje koje se samo nameće jeste koliko se sećamo i kako obeležavamo mesta na kojima su Jevreji bili zatvoreni pre ukrcavanja na šlepove. Jer u Zrenjaninu je opšte poznato mesto gde se nalazila Sinagoga, prema mnogim svedočenjima, jedna od najlepših na ovim prostorima. Na uglu Jevrejske i Sarajlijine ulice u gradu postoji spomen ploča stradalim Jevrejima u Drugom svetskom ratu.
Na zidovima Poljoprivredne škole takođe stoji spomen ploča, kao podsetnik da su Jevreji u tom zdanju bili zatvoreni pre nego što su krenuli – mnogi poslednji – put Beograda, Begejom, Tisom i Dunavom.
Kako svedoče knjige i mnogi dokumenti, pripadnici tog naroda su pre rata bili veoma ugledni i uticajni građani, vlasnici apoteka, knjižara, lekari, profesori. Ostavili su veliki trag u svim aspektima života u Zrenjaninu.
Ipak, nikakvo obeležje nije postavljeno na zgradu Elektrotehničke i građevinske škole „Nikola Tesla”, nekadašnje Centralne škole, iako su Jevreji na početku rata sakupljani baš u tom zdanju i tamo bili prinuđeni na rad, iskorištavani i ponižavani. Dovoljno je reći i da brojni Zrenjaninci, mladi ili stari, ne znaju da je i Centralna škola mesto gde su fašisti terorisali Jevreje.
RAZLIČITI PODACI
Ivan Ivanji, koji je nekoliko puta dolazio u Zrenjaninsku gimnaziju, da o Holokaustu i značaju sećanja govori sa učenicima ove škole, u svojim tekstovima za novine napominje i da su različiti podaci predstavljeni u različitim izvorima o stradanju Jevreja.
– Da li je na dva šlepa odvedeno oko 1.200 Jevreja kao što neki zapisi kažu? Na drugom mestu piše 1.250. Pedeset više ili manje, zar je to bitno? Nisam našao nikakve podatke o tome da li je iko pokušao da napravi konkretan spisak. Mogao se sastaviti spisak Jevreja koji su pre 1941. živeli u Zrenjaninu i okolini i ko se vratio živ, pa da se uporedi. Ne bi bilo sasvim tačno, ali približilo bi se istini. Sa druge strane, istina je da se ubijalo, zar je išta drugo bitno? Da li negde postoje zaboravljeni, zatureni zapisi očevidaca? Ja nikoga ne smem da krivim što se nije bavio tim pitanjima, jer nisam ni ja, a mogao sam. Trebalo je – pisao je u svom tekstu Ivanji, koji j izašao na 75. godišnjicu ukrcavanja Jevreja na dva šlepa.
