Vrelo julsko i avgustovsko sunce „ispilo” je i poslednju kap slane vode Rusande, tog dragulja prirode kod Melenaca. Seoski klinci umesto čamcima, ovih dana (kao i dva meseca unazad), špartaju biciklima. Vremenske prilike letos su baš okrenule leđa Rusandi. Poslednji ostatak Panonskog mora, na cedilu su ostavili i sami Melenčani, odnosno gradske i pokrajinske institucije zadužene za brigu o čovekovoj okolini, prepuštajući joj, kako vele, da se sama izbori sa klimatskim prilikama.
Svi kao da su zaboravili kako je ovde pre devet godina potrošeno šest miliona dinara (tada skoro 80 hiljada evra) kako bi se izbušili i opremili bunari iz kojih bi se, u situacijama kao što je bila ovog leta, Rusanda napajala vodom. Na to podseća Dule Adamov, predsednik Udruženja vinogradara i voćara „Peskara”. On objašnjava da je to učinjeno kako bi se sprečilo da vetar „mete” slanu prašinu sa isušenog dna i njome ugrožava zdravlje Melenčana, te „guši” sadnice i rod okolnih voćnjaka i vinograda. Ističe da je to i jedini način kako bi se ovde zadržale ptice kojima je jezero utočište i što je najvažnije – da se sačuva peloid – blato koje Specijalna bolnica za rehabilitaciju „Rusanda” koristi u tretmanu pacijenata.
Međutim, poput svojih saradnika dr Vesne Kicošev i dr Slobodana Puzovića, dr Biljana Panjković, direktorka Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, izričito je protiv ubacivanja slatke vode u slano jezero. Po njoj, to bi dovelo do suprotnog efekta od očekivanog.
– Imali bismo vodu, ali umesto blata koje se nalazi u podlozi, formiraće se mulj i doći će do raslanjivanja. Taj proces nije dobar i dovodi dugoročno, već kroz nekoliko godina, do gubitka vrsta koje zahtevaju slanu podlogu za život. Primer imamo na Paliću, koje je nekada bilo zaslanjeno, a sada svi znamo kakvi su tamo problemi – kaže dr Biljana Panjković, podsećajući kako je i pre desetak godina Zavod dao negativno mišljenje za ubacivanje slatke vode u Rusandu.
Dule Adamov veli da je ideja o dopunjavanju Rusande vodom iz bunara razmatrana pre 15 godina. Pošto je dobila zeleno svetlo stručnjaka, 2005. godine pristupilo se izradi projekta lociranja i bušenja bunara. U septembru 2008, a o tome su novine naširoko pisale, Pokrajinski sekretarijat za energetiku i minerale, na čelu sa Radoslavom Strikovićem, donirao je Melencima šest miliona dinara – kako bi konačno završili pomenuti posao.
– Pa nije nam Sekretarijat tek tako prebacio tolike pare. Striković i njegovi saradnici sigurno su se vodili argumentima nauke. Sada se svi pozivaju na mišljenje dr Biljane Panjković i njenih saradnika, sede skrštenih ruku i mole Boga za pad temperature i padavine. Tako je najlakše – kaže Dule Adamov i pita po čemu se podzemne vode, a pre svega kiša i sneg, koji tokom većeg dela godine takođe napajaju Rusandu, razlikuju od tečnosti koja, po njemu, iz bunara treba da se upumpava u jezero.
A šta sada uraditi
Radoslav Striković, ondašnji pokrajinski sekretar za energetiku i mineralne sirovine, a sada pokrajinski poslanik i potpredsednik vojvođanskih socijalista, izričit je u tvrdnji da je 2008. godine donacija Melencima opredeljena u skladu sa zakonom predviđenom procedurom.
– Sećam se da se Zavod nije sa tim slagao, ali su Melenčani pribavili mišljenje stručnjaka koji su tvrdili suprotno. Moji saradnici sve su izvagali i uvažavajući kakvoću vode iz bunara u odnosu na onu iz podzemlja i kišnicu, odlučili da treba pomoći Rusandi, odnosno Melenčanima. Kako je i na šta Mesna zajednica potrošila novac namenjen bušenju bunara, to je pitanje na koje odgovor morate potražiti od nadležnih organa – kaže Striković i one koji zagovaraju prepuštanje Rusande ćudima prirode pita da li to važi i za ekstremne klimatske prilike kakve smo imali ovog leta…
