Srbija na „mapi” inovativnosti ispred okruženja
Piše: dr Dejan Molnar,
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Inovativnost je među najbitnijim faktorima tehnološkog progresa, a time i ekonomskog rasta i razvoja. Najrazvijenije države lidersku poziciju održavaju upravo zbog vođstva u domenu razvijanja inovacija i njihove primene u procesima proizvodnje.
Inovativnost se na nivou Evropske unije (EU) meri pomoću takozvanog inovacionog indeksa. Prema njegovoj vrednosti, države se svrstavaju u četiri grupe: inovacioni lideri (vrednost indeksa od 120 procenata i više od proseka EU-28), snažni (jaki) inovatori (vrednost pomenutog pokazatelja na nivou 90% – 120% proseka EU), umereni inovatori (50% do 90% proseka EU) i skromni inovatori (ispod 50 odsto proseka EU).
Privredu Srbije tokom poslednjih godina karakteriše trend rasta stepena inovativnosti, mada naša zemlja i dalje značajno zaostaje za prosekom EU. Inovacione performanse Srbije unapređene su u periodu od 2010. do 2017. godine – relativna pozicija naše zemlje u odnosu na prosek EU-28 je u 2010. bila na nivou od 57,1%, a u 2017. godini je iznosila 66,5%.
Srbija se u 2017. godini prema pomenutom indikatoru nalazi u grupi umerenih inovatora, sa vrednošću inovacionog indeksa od 0,335. Od zemalja regiona, bolje inovacione performanse u 2017. od nas ima Slovenija (0,465 – nalazi se u grupi snažnih inovatora), a slabije pozicije imaju Mađarska (0,332) i Hrvatska (0,258), kao zemlje koje se nalaze u grupi umerenih inovatora, te Bugarska (0,229), Makedonija (0,222) i Rumunija (0,157), koje se nalaze u grupi skromnih inovatora.
Relativno nizak nivo inovativnosti preduzeća u Srbiji ogleda se u malom obimu tehnoloških inovacija, niskim finansijskim izdacima za istraživanje i razvoj (IR) u preduzećima (svega 22% proseka EU) i izrazito slaboj saradnji nauke i privrede.
U strukturi izvora finansiranja IR delatnosti u našoj zemlji dominira država – oko 80% sredstava se izdvaja iz budžeta i preko sistema visokog obrazovanja. Svega 8,2% IR ulaganja u Srbijirealizuje privatni sektor (najmanji procenat na listi zemalja koju objavljuje Evrostat!). U naprednijim zemljama je to potpuno drugačije – privatni sektor učestvuje u finansiranju IR aktivnosti sa 55,8% na nivou EU kao celine, zatim sa 65,8% u Nemačkoj, sa 57,3% u Danskoj, sa 56,9% u Belgiji, sa 52,8% u Irskoj, sa 55,8% u Francuskoj, sa 48,7% u Holandiji, sa 69,2% u Sloveniji, sa 60,8% u Švajcarskoj, sa 60,9% u SAD, sa 75,4% u Kini, sa 77,3% u Japanu, sa 75,3% u Južnoj Koreji…
Očigledno je da područje Srbije, ali i čitavog regiona Istočne i Južne Evrope, globalnim ulagačima služi kao izvor jeftinijih inputa (radna snaga, energija, prirodni resursi i sl.), pri čemu se razvojne aktivnosti, visokokvalifikovana i obrazovana radna snaga, tehnološki napredak i inovacije sve više koncentrišu u razvijenim državama. Sve dok je to tako, Srbija i region će veoma teško biti u prilici da uhvate „priključak” i smanje zaostatak za razvijenim svetom.
